U Nedelju krsnopoklonu, svetitelj jasno poručuje da bez krsnog znamenja nema istinskog hoda za Gospodom – jer se upravo kroz stradanje duša čisti i priprema za večnu radost.
Citirajući reči iz Jevanđelja po Marku, Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi Misli za svaki dan u godini, u nedelji treće sedmice Velikog posta, podseća na temelj hrišćanskog života.
Objašnjava da hrišćanin ne može postojati bez krsta, jer su stradanja, iskušenja i unutrašnje borbe neizostavan deo puta ka spasenju.
„Raduj se što osećaš krst na sebi, jer poseduješ znak da ideš za Gospodom putem spasenja, u raj“, poručuje svetitelj, ukazujući na to da je svaki bol samo prolazna stepenica ka večnim vencima slave.
“Ko hoće za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide (Mk.6,34). Za Gospodom krstonoscem nije moguće ići bez krsta.
Svi koji za Njim idu, nužno idu sa krstom. A šta je taj krst? Neprilike, teškoće i žalosti svake vrste, koje se sreću i izvan i unutra, na putu savesnog ispunjavanja Gospodnjih zapovesti, u životu po duhu Njegovih naredaba i zahteva.
Takav krst je srastao sa Hrišćaninom: tamo gde je Hrišćanin, tamo je taj krst, a gde nema tog krsta – nema ni Hrišćanina.
Olakšice svake vrste i život u utehama ne priliče istinskom Hrišćaninu. Jer, njegov zadatak je da se očisti i ispravi.
On je kao bolesnik na kome treba da se vrše čas operacije, čas previjanja. Zar se to može bez bola? On hoće da se istrgne iz zarobljeništva snažnoga neprijatelja: zar je to moguće bez borbe i rana?
On je dužan da ide nasuprot svih poredaka koji ga okružuju: kako to izvršiti bez neprilika i teskoba?
Raduj se što osećaš krst na sebi, jer poseduješ znak da ideš za Gospodom putem spasenja, u raj. Potrpi malo. Jer, brzo će kraj, a za njim – venci.“
(Religija)