Zameranje je veoma česta pojava u životu savremenog čoveka. Merne jedinice u kojima se ispoljava su osuda i kritika. Možda je vreme da se zapitamo kako nastaje, čemu služi i kako se može izmeniti kada shvatimo da nam ne koristi…
Sama formulacija glagola „za-meriti” ukazuje na poređenje, merenje, vaganje. U psihosocijalnom kontekstu, ovaj glagol je deo transakcionih odnosa, tj. uvek je povezan sa nekom osobom, uvek ga usmeravamo ka nekome (uključujući i sebe).
Zapravo se radi o tome da svako ima svoja očekivanja, formirana u skladu sa mnogo faktora, od kojih su najvažniji: vrednosni sistem, dosadašnja iskustva, ciljevi i namere, kulturološki, socijalni i ostali uslovi odrastanja i života, itd. Naše svakodnevno delovanje, koje podrazumeva i očekivanja, svesna ili nesvesna, uvek je obojeno pomenutim faktorima.
Naučite da date feedback
U situacijama kada neka osoba kontinuirano radi ili govori nešto za šta osećamo da nas povređuje i smeta nam, pa primećujemo kako joj zameramo, postoji jedan način na koji joj možemo ukazati na to ponašanje, a koji je mnogo efikasniji nego da „ospemo paljbu”, kritikujemo ili je osuđujemo.
U pitanju je feedback – formula za upućivanje povratne informacije sagovorniku na njegovo neodgovarajuće ponašanje za koje sagovornik ima „slepi ugao”. Ova forma potiče iz oblasti neurolingvističkog programiranja, svetski najpoznatije metodologije ličnog razvoja. Možete je koristi u svim svojim odnosima, sa decom, partnerom, kolegama, nadređenima, roditeljima, bilo kim za koga uočavate da možda i nije svestan kakav efekat na vas ima njegovo/njeno ponašanje ili reči, ili im to nikada niste eksplicitno rekli.
Kada se osoba koja vam je zbog nečega važna, ophodi prema vama na način koji vama ne prija, a vi „ćutite i trpite”, takav obrazac se produbljuje i nastavlja. Često dođe do udaljavanja ili zahlađenja odnosa, do zameranja koje vodi ka konfliktu, a svakako postoji nerazumevanje, jer ta osoba najverovatnije ne zna kakve emocije i misli kod vas izaziva svojim rečima ili postupcima. Najpre toj osobi kažite zbog čega vam je ona važna i zašto vam je posebno važno da joj date svoju povratnu informaciju.
Opišite tačno ponašanje te osobe koje vam smeta (činjenice, a ne interpretacije!) – šta ste tada videli i čuli/kada, šta je i kako tačno uradila ili rekla/šta ste vi primetili. Vodite računa da govorite samo o činjenicama koje sagovornik ne može da ospori (npr. „Danas si ponovo zakasnila pola sata, došla si u pola pet iako smo se dogovorili u četiri”; „U prošlu sredu, sećaš se, kasnila si 45 minuta” i sl.).
Najvažnije je da opišete svoj subjektivni doživljaj tog ponašanja (npr. „Tvoje stalno kašnjenje ja tumačim kao da ne poštuješ mene i moje vreme”, ili „Zbog toga se osećam povređeno, jer imam utisak kao da ne poštuješ mene i moje vreme”). Koristite reči poput: „To na mene deluje…”, „To za mene znači…” ili „Ja to tumačim kao…”
Pitajte sagovornika za predlog ili probajte zajedno da dođete do ideje za novo ponašanje koje na vas neće imati isti uticaj kao dosadašnje. Ako sagovornik nema predlog, možete vi predložiti kako bi mogao u budućnosti da se ponaša („Ja bih na tvom mestu…” ili „Šta misliš o sledećem predlogu…”).
Ostavite sagovornika u dobrom stanju. Recite mu/joj ponovo zbog čega vam je važan, i zašto vam je važno da promeni ono što vam smeta, ali i navedite njegove određene osobine ili ponašanje koje posebno cenite, npr. „Posebno cenim kod tebe… i zato mi je jako važno…”, ili: „Želim da nastavim druženje/posao/vezu sa tobom jer te volim/jer znam i verujem da si…/jer shvatam da nemaš lošu nameru…”.
Na ovaj način vi ne krivite sagovornika, ne zamerate mu/joj i ne osuđujete, već prebacujete fokus na svoj doživljaj, a to je nešto što niko ne može da vam ospori. Iz mog iskustva, a i iz iskustva velikog broja mojih klijenata koji primenjuju feedback, komunikacija na ovaj način biva značajno unapređena.
(Izvor: Sensa)