Ovaj istiniti događaj od pre nekoliko godina ispričao mi je moj dobri prijatelj, o. Dimitrije, parohijski sveštenik Grčke pravoslavne crkve Sv. Vasilija, koja se nalazi u ulici Sahturi, u Atini. Prenosim vam sve onako kako je meni bilo ispričano.
Jednog jutra, nakon Svete Liturgije, otišao sam u crkvenu kancelariju. Jedan čovek, oko pedest godina starosti, došao je da porazgovaramo. Nisam ga poznavao; nikada ranije ga nisam video u mojoj crkvi. Ispričao mi je o četrdesetdvgodišnjem čoveku, koji je bio hospitalizovan u Pireju, Atini. Imao je težak oblik karcinoma. Bolest se bila proširila na celo telo, čak i na mozak. Nakon pregleda, doktori su mu rekli da ne postoji ništa što može da mu spase život. Uzimao je velike doze lekova, ali nije mu bilo pomoći. Njegov rođak, koji je došao da mi ispriča o njegovom tadašnjem stanju, zatražio je od mene da odmah odem u bolnicu, i da ga pričestim.
Ko što je traženo, odmah sam otišao u bolnicu, kako bih ispunio ovu obavezu i pričestio bolesnika. Čim sam ušao u bolesničku sobu, postalo mi je jasno da je pacijent bio u veoma lošem stanju. Potvrđeno mi je kasnije da je bolest bila metastazirala na mozak i da mu nije bilo spasa. Njegovi dani bili su odbrojani. Krevet do njega bio je prazan. On je bio jedini bolesnik u sobi. U jednom trenutku, on se probudio iz kome i otvorio oči. Odmah me je video i sa velikim naporom mi ispričao sledeće:
„Moja porodica dovela me je u bolnicu pre 35 dana. Jedan čovek, oko osamdeset godina starosti, ležao je u sobi u koju su i mene dopremili. Taj čovek je bolovao od raka kostiju. Imao je strašne bolove. Ali uprokos njegovom stradanju, on se stalno molio: ”Slava Tebi Bože, slava Tebi Bože!;” ove reči bile su praćene mnogim drugim molitvama. Ja sam bio ateista. Tada sam prvi put u životu čuo molitve. Nikada pre nisam kročio u crkvu. Zato sam bio toliko iznenađen kada sam primetio da, nakon molitve, on mirno spavao po dva-tri sata. Ali kada bi se probudio, opet bi uzdisao od strašnih bolova. I tada bi opet nastavio da se moli: ”Slava Tebi, Bože!”
Ja sam takođe patio od velikih bolova, a on je, uprkos njegovom bolu, neprestano slavio Boga. Međutim, ja sam u svojim patanjama i bolu hulio na ime Hristovo i Presvetu Majku Njegovu. Starac je zahvaljivao Bogu što mu je dao bolest. Slušajući ga kako to stalno ponavlja, a i sam stradajući, mislio sam da me uznemirava. Pored njegove stalne molitve, on je svakodnevno tražio da primi Sv. Pričešće.
A ja, stalno sam ga grdio. Govorio sam mu: ”Umukni, ućuti više! Zar ne vidiš da nas Bog, Koga ti toliko slaviš, strašno muči ovom ozbiljnom bolešću! Kakav Bog? Nema Boga!” Starac bi me mirno saslušao i odgovorio: ”Postoji, dete moje, Bog zaista postoji, On je ljubljeni Otac. Kroz bolest koju nam je deo, On nas čisti od mnoštva grehova.” Ovaj starčev odgovor bi me još više razljutio i počeo bih ponovo da hulim i na Boga i na đavola. ”Bog ne postoji! Ja ne verujem ni u šta; niti u Boga, niti u Njegovo Carstvo, niti u drugi svet.”
Nakon ovakvog razgovora, starac bi mi mirno odgovorio: ”Čekaj pa ćeš svojim očima videti kako duša verujućeg hrišćanina napušta njegovo telo. Ja sam grešnik, ali milost Božija će me spasiti. Čekaj, videćeš i poverovaćeš.” Nastavio je da slavi Boga i Presvetu Majku Njegovu. Izgovarao je jednu specifičnu molitvu u kojoj se ponavljalo “raduje se” (uzeto iz Akatista Bogorodici). On je takođe pojao himnu ”Dostojno jest.”
U jednom momentu, prestao je da se moli i čuo sam ga kako veli: ”Dobrodošao moj Anđele čuvaru! Hvala što si došao da uzmeš moju dušu sa vojskom anđela.” U velikom šoku, otvorio sam oči i ugledao pred sobom čitavu nebesku vojsku. Starac se prekrstio; prekrstio je svoje ruke na grudi i poslednji put udahnuo. Odjednom, bolnička soba bila je preispunjena brilijantnom svetlošću, svetlošću koja je bila svetlija od sunca. Ja, nevernik, ateista, materijalista, gledao sam čudo svojim očima. Zatim je prelep miris ispunio prostoriju. Bio sam zapanjen onim što sam video, jer sam u tom trenutku shvatio da je starac sve vreme bio u pravu.
Pozvao sam svoje roditelje i ispričao im sve šta sam video i doživeo. Bio sam ljut, jer mi nikada nisu govorili o postojanju Boga. Tada sam pozvao moju rodbinu i prijatelje, i zamolio ih da dođu i da mi govore o veri o kojoj nikada nisam ranije ni od koga učio. Oče dragi, ja sada verujem da Bog zaista postoji. Zato Vas molim da me ispovedite i da me pričestite. Slava Bogu!
Antonios Tenedios (Skalohori, Grčka)
Prevod sa engleskog B. S. (johnsanidopoulos, Manastir Lepavin, Magacin.org)