Glasno je odbila ujkin novac na kasi, a onda shvatila da joj ga nije ni nudio
Kada je ugledala ujku kako vadi novčanik, odmah je pomislila na poklone iz detinjstva. Želela je da ga poštedi troška, pa je pred svima rekla da joj novac nije potreban. Tek potom je pogledala njegove namirnice na kasi.
Ovo je književno obrađena porodična anegdota. Opisani događaji nisu nezavisno potvrđeni.
Majka ju je tog jutra poslala u obližnju prodavnicu po krompir, hleb, pavlaku i još nekoliko sitnica za ručak.
Uzela je spisak, proverila da li ima dovoljno novca i krenula. Kupovina je trebalo da traje desetak minuta.
U prodavnici nije bilo velike gužve. Pronašla je sve što joj je trebalo i stala u red.
Tada je ispred sebe ugledala poznato lice.
„Pa gde si ti?“, obradovao se stariji rođak kojeg su svi u porodici zvali ujko.
Srdačno su se pozdravili. Odmah je pitao kako su joj roditelji, šta ima novo i zašto ih ređe viđa.
Razgovor je tekao lako, kao i svaki put kada bi se sreli.
Pokret koji ju je vratio u detinjstvo
Ujko je oduvek voleo da obraduje mlađe članove porodice.
Kada je bila mala, iz njegovog džepa često bi se pojavila čokoladica ili nekoliko evra za sladoled. Umeo je da joj pruži novac tako ozbiljno kao da joj poverava važan posao.
„Nemoj baš sve odmah da potrošiš“, govorio bi.
Naravno, sladoled obično nije mogao da čeka.
Sada je bila odrasla. Znala je da ujko živi od penzije i nije želela da svaki njihov susret bude razlog da joj nešto poklanja.
Zato je, čim je posegnuo za džepom, pomislila da zna šta sledi.
Izvadio je novčanik.
Ona nije sačekala ni trenutak.
„Nemoj, ujko, stvarno! Imam ja svojih para!“
Izgovorila je to glasnije nego što je nameravala.
Prodavačica je čekala odgovor na drugo pitanje
Ujko je zastao sa otvorenim novčanikom.
Prodavačica je pogledala njega, pa devojku. Na pultu su stajali hleb, mleko i nekoliko proizvoda koje je upravo otkucala.
Njegovih proizvoda.
Devojka je spustila pogled prema njima i osetila kako joj lice postaje vrelo.
On nije pokušavao da joj daje novac.
Pokušavao je da plati sopstvenu kupovinu.
„Dobro je da imaš“, odgovorio je ujko sasvim mirno. „Ali pusti prvo mene da platim ovo svoje.“
Prodavačica je oborila pogled, skrivajući osmeh. Iza njih se začuo prigušen smeh jednog kupca.
Devojka je otvorila usta, pa ih ponovo zatvorila.
„Nisam tako mislila… Znam da plaćaš, nego sam mislila da ćeš…“
Što je više pokušavala da objasni, sve joj je teže bilo da sastavi rečenicu.
Ujko je pružio novac prodavačici.
„Polako. Nigde ne žurimo.“
Po njegovom osmehu bilo je jasno da se odlično zabavlja.
Dva evra koja su stigla tek posle zabune
Dok je on pakovao namirnice, devojka je već smišljala kako da završi kupovinu i što pre izađe.
Ali ujko nije završio.
Kada je dobio kusur, izdvojio je dva evra i pružio joj ih.
„Evo, sad možeš da odbiješ.“
Prodavačica se ovog puta glasno nasmejala.
„Nemoj sad, molim te“, rekla je devojka, pokrivajući lice rukom. „Ispada da sam ti tražila.“
„Nisi tražila. Lepo si rekla da nećeš.“
„Pa zašto mi onda daješ?“
„Da ne ostane da si se džabe bunila.“
Više nije mogla da ostane ozbiljna.
Pokušala je još jednom da mu vrati novac, ali on je već zatvarao novčanik i uzimao kesu.
Pozdravio je prodavačicu, podigao ruku devojci i krenuo prema izlazu.
Na vratima se okrenuo.
„Pozdravi mamu. Ako je pitaš da ti vrati pare za kupovinu, prvo proveri da li ti ih daje.“
Kod kuće je priča dobila novu publiku
Kada je stigla kući, majka je primetila da se smeška dok raspakuje namirnice.
„Šta je bilo?“
Devojka joj je ispričala susret, od ujkinog novčanika do dva evra koja su na kraju zaista završila kod nje.
Majka je prasnula u smeh.
„Čovek na kasi izvadio novčanik, a ti odmah zaključila da je zbog tebe?“
„Znam kako zvuči. Htela sam da budem obzirna.“
„Bila si. Samo malo prerano.“
Devojka se naslonila na kuhinjski sto i nasmejala zajedno s njom.
Ipak, kasnije joj nije davala mira pomisao da je ujko možda poverovao kako od njega očekuje poklon svaki put kada se sretnu.
Odlučila je da ga pozove.
Telefonsko izvinjenje koje nije dugo ostalo ozbiljno
Ujko se javio posle nekoliko zvona.
Objasnila mu je da je pogrešno razumela njegov pokret i da nije želela da ga dovede u neprijatnu situaciju.
Saslušao ju je bez prekidanja.
„Dobro“, rekao je. „Znači, zoveš da mi vratiš dva evra?“
Ponovo se nasmejala.
„Zovem da te sledeći put častim kafom.“
„Može. Ali da se unapred dogovorimo ko sme da izvadi novčanik.“
Tada joj je konačno postalo jasno da se nije uvredio. Njenu nameru je razumeo, a zabuna mu je pružila priliku za šalu koju nije želeo da propusti.
Sledeći put je sačekala
Kada su se ponovo sreli, otišli su na kafu.
Razgovarali su o porodici i svakodnevnim obavezama. Pred kraj, ujko je polako posegnuo prema džepu, gledajući je pravo u oči.
Devojka je prekrstila ruke i sačekala.
Izvadio je maramicu.
„Vidiš da nije uvek novac“, rekao je.
Ovog puta smejala se bez crvenih obraza.
Kada je stigao račun, uzela ga je pre njega.
„Ovo je moje.“
Ujko je podigao ruke u znak predaje.
„Dobro. Samo nemoj posle da pričaš kako sam ti opet nešto uvalio.“
Dva evra iz prodavnice ostala su povod za zadirkivanje. A ona je, kad god bi ga srela, od tada najpre sačekala da vidi šta zapravo vadi iz džepa.
