Kada je žena tokom intimnog odnosa pasivna, to ne mora da znači nezainteresovanost: Šta sve može da stoji iza toga

Kada žena tokom intimnog odnosa deluje pasivno, ćuti ili se povlači, ne postoji jedno univerzalno psihološko objašnjenje. Takvo ponašanje može biti povezano sa umorom, stresom, nezadovoljstvom u vezi, manjkom samopouzdanja, bolom, zdravstvenim stanjem ili neprijatnim iskustvima iz prošlosti.

Zbog toga ne treba odmah zaključiti da partnerka više nije zainteresovana ili da je problem nužno u privlačnosti. Mnogo je važnije zastati, proveriti kako se oseća i otvoreno razgovarati bez optuživanja.

Prvo i najvažnije pitanje jeste pristanak

Pasivnost, ćutanje ili odsustvo otpora ne predstavljaju automatski pristanak. Ako se partnerka ukoči, povuče, prestane da učestvuje ili deluje odsutno i uznemireno, intimni odnos treba odmah prekinuti i proveriti da li želi da nastavi.

Pitanja poput „Da li ti je prijatno?“, „Želiš li da stanemo?“ i „Kako se osećaš?“ važnija su od pokušaja da se njeno ponašanje protumači bez razgovora.

Pristanak treba da bude jasan, dobrovoljan i prisutan tokom čitavog odnosa. Može biti povučen u bilo kom trenutku. Stručnjaci organizacije RAINN naglašavaju da ćutanje, ukočenost ili nedostatak otpora nisu isto što i pozitivan pristanak. RAINN

Emocionalna udaljenost i gubitak poverenja

Jedan od mogućih razloga za povlačenje jeste slabljenje emocionalne bliskosti. Kada u vezi postoje nerešeni sukobi, osećaj zapostavljenosti, neispunjena obećanja ili narušeno poverenje, osoba može biti fizički prisutna, ali emocionalno udaljena.

Povlačenje tada može predstavljati način zaštite. Partnerka možda nije spremna da se potpuno opusti jer se ne oseća dovoljno sigurno, saslušano ili cenjeno.

Ipak, jedno ponašanje tokom intimnog odnosa nije dovoljno za donošenje zaključka o celoj vezi. Razgovor treba voditi kasnije, u mirnom trenutku, a ne kroz kritiku ili pritisak neposredno nakon odnosa.

Stres, samopouzdanje i svakodnevni umor

Stres na poslu, finansijske brige, porodične obaveze, nedostatak sna, anksioznost i depresivno raspoloženje mogu značajno uticati na želju i sposobnost da se osoba opusti.

Važnu ulogu može imati i slika koju žena ima o sopstvenom telu. Ako se oseća nesigurno, neprivlačno ili se plaši partnerove procene, moguće je da će izbegavati inicijativu čak i kada želi bliskost.

Prema britanskoj Nacionalnoj zdravstvenoj službi, smanjena želja može biti povezana sa problemima u vezi, stresom, anksioznošću, depresijom, trudnoćom, periodom nakon porođaja, menopauzom, određenim lekovima i hroničnim bolestima. NHS

Trauma i automatska reakcija „zamrzavanja“

Kod osoba koje su doživele zlostavljanje, prinudu ili druga traumatična iskustva može se javiti takozvana reakcija zamrzavanja. Telo tada postaje ukočeno, a osoba može delovati odsutno ili nepomično.

Ova reakcija nije svesna odluka niti dokaz da je osoba želela ono što se događa. Reč je o automatskom odgovoru nervnog sistema na doživljenu opasnost ili neprijatnost.

Ako se pojave ukočenost, strah, povlačenje ili mentalna odsutnost, partner treba da prekine odnos, pruži prostor i pita šta je potrebno. Pritisak, ljutnja i zahtevanje objašnjenja mogu dodatno pogoršati osećaj nesigurnosti. RAINN objašnjava da su reakcije borbe, bekstva i zamrzavanja instinktivni mehanizmi preživljavanja, a ne slobodno izabrano ponašanje. RAINN

Mogući su i fizički ili zdravstveni razlozi

Pasivnost ne mora imati psihološki uzrok. Žena možda oseća bol, peckanje, suvoću ili drugu neprijatnost o kojoj joj je teško da govori.

Bol tokom intimnog odnosa može biti povezan sa vaginalnom suvoćom, hormonskim promenama, infekcijama, menopauzom, endometriozom, zapaljenskim oboljenjima ili vaginizmom – automatskim stezanjem mišića koje može učiniti penetraciju bolnom ili nemogućom. NHS

Na želju i uzbuđenje mogu uticati i pojedini antidepresivi, lekovi za krvni pritisak, hormonska kontracepcija i druga terapija. Lekove ne treba samostalno prekidati, već o mogućim neželjenim dejstvima razgovarati sa lekarom.

Rutina i nedostatak komunikacije

U dužim vezama intimni odnos ponekad postane predvidiv. Partneri prestanu da razgovaraju o željama, granicama i onome što im prija, očekujući da druga strana sve razume bez reči.

Pasivnost u takvim okolnostima može ukazivati na dosadu ili udaljavanje, ali i na to da se jedna osoba navikla da njene potrebe ne budu primećene.

Koristan razgovor ne počinje pitanjem: „Zašto samo ležiš?“, već rečenicom poput: „Primećujem da ponekad deluješ povučeno i važno mi je da znam kako se osećaš.“

Cilj nije iznuđivanje objašnjenja, već stvaranje prostora u kojem oba partnera mogu bez straha da govore o željama, neprijatnosti i granicama.

Kada je potrebno potražiti stručnu pomoć?

Razgovor sa lekarom ili ginekologom preporučljiv je ako se ponavljaju bol, peckanje, suvoća ili drugi fizički simptomi, kao i ako smanjena želja dugo traje i izaziva zabrinutost.

Psiholog ili licencirani psihoterapeut može pomoći kada su prisutni strah, posledice traume, depresivno raspoloženje ili problemi sa samopouzdanjem. Partnersko savetovanje može biti korisno kada se bliskost gubi zbog sukoba i nedostatka komunikacije.

Najvažnije je ne donositi brze zaključke i ne vršiti pritisak. Pasivnost može imati mnogo različitih uzroka, ali prvi korak uvek treba da budu zaustavljanje kada nešto deluje pogrešno, poštovanje pristanka i miran razgovor.

Napomena: Tekst je informativnog karaktera i ne predstavlja dijagnozu niti zamenu za pregled i savet kvalifikovanog zdravstvenog stručnjaka.