Rekao mi je da nema drugu ženu. Istina koju je skrivao bila je mnogo bolnija

Sakrila sam se iza kamenog prolaza i oprezno provirila u dvorište, gde je David razgovarao sa mlađim muškarcem u tamnoplavom odelu. Nisu me primetili. Mladić je delovao veoma zabrinuto dok mu je tiho govorio da više ne može tako da se ponaša i da se svaki put previše veže.

Kada je pomenuo da je David to obećao mami, srce mi je zastalo.

A onda sam čula reči koje su me potpuno potresle.

Lekari su rekli da se Davidovo pamćenje sve brže pogoršava.

Mladić ga je podsetio da je zaboravio kako mu je ovaj restoran godinama bio omiljeno mesto, dok je meni rekao da prvi put dolazi ovde. David je oborio glavu i tiho priznao da je zaista bio uveren da mu je to prvi dolazak.

Mladić mu je rekao da nema još mnogo vremena pre nego što bolest uzme maha i da ne može zauvek da se pretvara da je sve u redu.

Osetila sam kako mi klecaju kolena.

David je dugo gledao prema luci, a zatim rekao da tačno zna koliko mu je vremena ostalo. Zato je želeo makar jednu savršenu nedelju.

Njegov sagovornik se blago nasmešio i podsetio ga da tri godine nije želeo ni da putuje niti da ikoga upozna. A sada ga prvi put vidi ponovo srećnog.

David se tiho nasmejao.

„To je zato što me je ona podsetila kako izgleda živeti.“

Bolno saznanje i suočavanje sa istinom

Suze su mi ispunile oči kada sam shvatila da ne postoji druga žena, da nema prevare ni dvostrukog života. Ispred mene je bio samo čovek koji se plašio bolesti koja će mu jednog dana oduzeti uspomene.

U tom trenutku sam nehotice nagazila na kamen.

Zvuk je odjeknuo dvorištem.

Obojica su se okrenula.

Davidovo lice se promenilo kada je shvatio da sam sve čula.

Polako mi je prišao i izvinio se. Naglasio je da nikada nije želeo da me laže i da nije skrivao drugu ženu, već ono što je polako postajao.

Glas mu je zadrhtao dok je objašnjavao da je želeo da upoznam pravog njega pre nego što zaboravi ko je.

Bez razmišljanja sam ga zagrlila.

„Trebalo je da mi veruješ.“

Spustio je glavu na moje rame.

Priznao je da se plašio. Već jednom je izgubio veliku ljubav i nije mogao da podnese pomisao da ponovo prolazi kroz isti bol.

Uzela sam ga za ruku.

„Onda nemoj da tražiš od mene da odem.“

Pogledao me je sa suzama u očima.

„Hoćeš li ostati uz mene dok još uvek pamtim koliko sam srećan što si tu?“

Ljubav koja je pobedila strah

Sledećeg jutra odložila sam let.

Jedna nedelja pretvorila se u dve, zatim u mesec dana.

Na kraju smo doneli odluku da pola godine provodimo na Malti, a drugu polovinu godine blizu moje porodice.

Vremenom su počeli da se pojavljuju prvi mali znakovi zaboravljanja.

David bi ujutru zaboravio ime kafića u kojem smo doručkovali. Nekada bi me ponovo pitao kako smo se upoznali.

A ja bih se svaki put nasmejala, okrenula mapu naopačke, baš kao onog prvog dana, i ponovila iste reči:

„Video si izgubljenu ženu koja je konačno odlučila da kaže da.“

On bi se svaki put nasmejao i uzeo me za ruku.

Možda je bolest mogla da mu oduzme uspomene. Možda će jednog dana zaboraviti naše razgovore, putovanja i trenutak kada smo se upoznali.

Ali do tada, svaki dan je bio nova prilika da me izabere.

Dok god ga je sećanje služilo, izabrao bi mene – iznova i iznova.