Mila je imala devet godina kada je tog hladnog jesenjeg popodneva pronašla novčanik ispod stare klupe u parku Tašmajdan.

Lišće je bilo mokro od sitne kiše, a ljudi su žurili kućama ne obraćajući pažnju na malu devojčicu u crvenoj jakni koja je čučnula pored klupe i podigla crni kožni novčanik sa zemlje.

Prvo je pomislila da ga odmah odnese policiji.

Tako ju je majka učila.

Ali kada ga je otvorila da proveri ima li nekog dokumenta, nešto joj je sledilo krv u žilama.

Između kartica i starih računa nalazila se mala izbledela fotografija.

Na slici je bila njena majka.

Mlađa.

Nasmejana.

I zagrljena sa nepoznatim muškarcem.

Mila je nekoliko sekundi samo gledala fotografiju pokušavajući da shvati šta vidi. Srce joj je počelo brzo lupati.

Njena majka nikada nije pričala mnogo o prošlosti. Znala je samo da je sama odgajila i da o njenom ocu nikada nije želela da govori.

Mila je brzo podigla pogled oko sebe.

Nedaleko od nje, prema izlazu iz parka, hodao je visok čovek u tamnom kaputu. Nervozno je preturao po džepovima i sve češće se okretao iza sebe.

Kao da je nešto izgubio.

Bez mnogo razmišljanja, Mila je potrčala za njim.

— „Gospodine!“

Čovek se okrenuo.

Iste sekunde kada je ugledao novčanik u njenim rukama, lice mu je preplavio ogroman talas olakšanja.

— „Bože… hvala ti,“ rekao je zadihano. „Tražim ga već deset minuta.“

Mila mu je prišla i pružila novčanik, ali ga nije ispuštala iz ruku.

— „Mogu nešto da vas pitam?“

Čovek je zbunjeno klimnuo glavom.

Devojčica je polako izvukla staru fotografiju i podigla je prema njemu.

— „Odakle vam slika moje mame?“

Muškarac je problijedeo.

Prsti su mu zadrhtali toliko da je zamalo ispustio novčanik.

Nekoliko dugih sekundi samo je gledao čas u fotografiju, čas u Milino lice.

A onda su mu se oči napunile suzama.

— „Kako se zove tvoja mama?“ upitao je tihim glasom.

— „Ana.“

Čovek je zatvorio oči kao da ga je nešto pogodilo pravo u grudi.

Kada ih je ponovo otvorio, pogledao je Milu pažljivije.

Predugo.

Kao da prvi put zaista vidi njeno lice.

Njene oči.

Njen osmeh.

I tada je tiho prošaptao:

— „Ti… ličiš na nju više nego što možeš da zamisliš.“

Mila je stegla fotografiju u rukama.

— „Ko ste vi?“

Muškarac nije odmah odgovorio.

Negde iza njih začuo se lavež psa i šum automobila sa ulice, ali između njih dvoje zavladala je potpuna tišina.

A onda je čovek drhtavim glasom rekao:

— „Ja sam čovek kojeg je tvoja majka zauvek pokušala da zaboravi.“

I baš u tom trenutku, Milin telefon je zazvonio.

Na ekranu je pisalo:

Mama.

Nastavak price sledi …