Mnogi scenariji su mi prolazili kroz glavu, ali nijedan nije bio tačan.
Ejmi Sju Nejtan pronašla je pismo svog muža dve godine nakon njegove smrti. Sakriveno među knjigama na polici, ostalo je zaboravljeno sve dok ga nije slučajno ugledala.
Evo njene ispovesti koju prenosi Your Tango.
Uzela sam kovertu. Nije imala ime, adresu, ni marku. Lako sam je otvorila. Šta ako nije bilo za mene? Moja kuća, moja polica, moja koverta, zar ne?
Pokušavala sam da zamislim ko bi mogao biti pošiljalac, ali nijedna verzija nije bila tačna.
Na spoljnoj strani kartice bila je mala, neidentifikovana crtana životinja. Slatka. Iznad nje stajalo je samo jedno: „Izvini“.
A onda sam prepoznala njegov rukopis – mog muža, koji je već bio preminuo. Nisam morala da gledam potpis. Taj rukopis znam od svoje devetnaeste godine.
Jedina poruka: „Oprosti mi.“
Moj bivši muž preminuo je dve godine nakon našeg razvoda. Oprostila bih mu mnogo toga, za sebe i za našu decu. Održavali smo zdravu distancu, ali i neobičnu bliskost.
Intuitivno sam znala da je ovo pismo napisano dok smo još pokušavali da spasimo naš brak, dok smo se nadali zajedničkoj budućnosti.
„Potrudiću se više.“
Više od čega? Za šta? Pre ili posle pokušaja da spasimo brak? U duši sam hvalila njegove napore, ali u glavi sam znala – nedovršeni projekti, bilo da je u pitanju kupatilo ili brak, retko uspevaju ako je jedina odluka da se „pokuša“.
„Želim priliku da ti se iskupim.“
Bez datuma ili konteksta, nisam znala da li traži prvu ili poslednju priliku.
„Žao mi je.“
Njegovo izvinjenje protezalo se na dve stranice. Nije bilo priznanje greške – bila je to molba. Pisao je o našoj prošlosti, o budućnosti i o želji da naša porodica opstane.
I opstala je, ali na svoj način. Deca su rasla i napredovala, uprkos gubitku. Sigurna sam da bi to želeo.
Pitala sam se zašto je pismo sakrio među knjige. Možda je čekao pravi trenutak? Možda je htelo da bude deo rođendanskog poklona?
Godinu dana pre nego što se odselio, poklonio mi je mirisnu sveću za rođendan – pažljivo biranu, što je za nas značilo mnogo.
Njegovi pokloni tokom skoro dvadeset godina uvek su nosili ličnu poruku, ali ovo je bilo drugačije.
Nisam bila uzorna domaćica i možda je prošlo skoro deset godina otkako je pismo tamo ostalo. Ako ga je zaboravio, ne bih mu zamerila.
Da sam ga našla dok je još bio živ? Pitanja su se nizala – bi li mi izvinjenje bilo tada potrebno? Da li bi ga uopšte dao?
Držala sam pismo pažljivo, kao da bi mastilo moglo da zaprlja moj sadašnji život. Bila sam sama osam godina. Pismo je deo moje prošlosti.
Pocepala sam ga na komadiće – ne sa zlobom, već sa prihvatanjem. Bacila ga u kantu, vratila knjige na policu i oprostila sebi.
Njegovo iskreno izvinjenje možda nije bila njegova jača strana, ali sama činjenica da je napisao pismo omogućila mi je da poverujem – nakon svih tih godina – da nisam pogrešno procenila čoveka za koga sam se udala. I to je bio najbolji poklon koji mi je ikada dao.
(NajŽena)