Izdali su je najmiliji, pa je podelial svoju priču sa javnosti i nažalost, ovakav slučaj nažalost, nije usamljen u Srbiji.
„Kada smo oženili sina, suprug i ja smo rešili da im ustupimo kuću a da za nas dozidamo dve sobe i kupatilo uz već postojeći objekat.
Od prvog dana snaja nije imala nikakvu komunikaciju sa nama, razlog nismo nikada saznali ali je problem što se i sin polako udaljavao.
Kad je suprug preminuo, ostala sam sama sa malom penzijom. Sin i snaja su imali problema sa poslom, sa niskim primanjima a u isto vreme su školovali dvoje dece“, ispričalka je baka iz Leksovca za Jugmediu.
Sin i snaja su se zaduživali, računi za struju i komunalije su samo rasli. „I ja sam se ponudila da podignem kredit da izmire dugovanja.
U međuvremenu sam obolela pa sam sinu dala ovlašćenje da mi podiže penziju.
Kako sam mu dala karticu više dinar nisam videla a tome ima već desetak godina. Kao kučetu mi unesu hleb i nešto malo namirnica i ja se snalazim kako znam i umem“.
Ovo je jedna od velikog broja pslilčnih priča koje su na terenu zabeležile aktivistkinje Udruženja žena „Lav“ iz Pirota i otkrile ih Jugmedii.
Udruženje žena “Lav“ iz Pirota je realizovalo brojne projekte koji se bave problemima ranjivih kategorija stanovništva u koje spadaju ostarela lica.
Članica Udruženja Snežana Manić rekla je da u situaciji kada su roditelji ostavljeni i zaboravljeni od dece i bližnjih, ne postoje reči koje bi opisale tu patnju.
„Roditelji uglavnom imaju opravdanje za svoju decu ( besparica, nezaposlenost, školuju decu, grade kuću…) i nerado govore o bilo kojoj vrsti zanemarivanja i zlostavljanja.
Ipak, posle višemesečnog istraživanja iskristalisalo se nekoliko problema koji su zajednički za većinu starih: nepostojanje Doma za starije u Pirotu (veliki broj starih lica u gradu se izjasnilo da bi samoću rado zamenili boravkom u domu), neadekvatna zdravstvena zaštita i zbrinjavanje prvenstveno dementnih lica kojih medju starima ima mnogo, siromaštvo i besparica su prisutni u većoj meri među starima koji žive u selima“, rekla je.
Navela je primer: „U neformalnim razgovorima sa rođacima, prijateljima, komšijama ipak smo došli do saznanja da je nasilje nad starima prisutno, fizičko u manjoj meri dok je ekonomsko poprilično zastupljeno.
Možda zvuči nelogično, znajući kolike su penzije i koji broj starih prima minimalni iznos, ali nažalost, sve više je penzionera koji izdržavaju decu i unučiće. Nekada to rade dobrovoljno ali se dešava i da im novac uzimaju prisilom.
Na ovim prostorima je uvreženo mišljenje da je roditelj „dužan“ da brine o deci dok je živ. Sa druge strane, deca roditeljima ništa ne duguju jer, i oni su već roditelji te moraju da brinu o svojoj deci.
Nismo zabeležili nijednu ličnu priču o fizičkom nasilju ali su sagovornici navodili primere gde su unuci tukli dedu i babu da im daju pare za telefon, da je sin fizički maltretirao oca da mu prepiše imanje, da sin i snaja vezuju dementnu staricu i tuku je jer „ne sluša“….“.
Kako je navela, sarije osobe uglavnom osećaju stid i sramotu da priznaju da ih zlostavlja neko kome veruju.
„One se plaše osvete ili kazne, zabrinute su za svoju budućnost – ko će o njima brinuti ako prijave? Za njih je nasilje koje trpe ‚porodična tajna‘.
Najčešće starije osobe nisu svesne toga koja su njihova prava po zakonu i koje su to institucije koje im mogu pomoći.
Zbog toga je važno da starija osoba ima pristup informacijama na osnovu kojih može da donose odluke i da ima na umu raspoložive vrste pomoći u zajednici.
Ovo može uključiti podršku i pomoć članova porodice ili prijatelja, zdravstvenih službi, socijalnih službi, policije, pravnika ili članova verskih zajednica.
Međutim, svedoci smo da sistem još uvek ne funkcioniše na efikasan način i da je to razlog više što stara lica ne prijavljuju nasilje“, piše Jugmedia.
(Žena)