Sveta Petka, koju danas proslavljamo, neodvojivi je deo života i stvaralšatva književnice Ljiljane Habjanović Đurović.
Sveta Petka pomogla je Ljiljani Habjanović Đurović da, kako kaže, izađe iz stvaralačke krize i u velikoj meri joj promenila život. Književnica joj je, kao što je poznato, posvetila knjigu „Petkana“ po kojoj je nedavno snimljen i igrani film.
– Bila je jesen 1995, imala sam 42 godine i počela sam da pišem roman „Ženski rodoslov“. Loše sam počela. Mučila sam se sa rečima, toliko da sam poverovala da sam izgubila dar…
Usred stvaralačke krize Ljiljana je doživela priviđenje i čula glas koji joj je bio potreban kao vazduh.
– Jednoga dana, dok sam plačući molila za pomoć Svetog Nikolu, Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Petra Cetinjskog, u moj um došle su reči: „A zašto se ti, kao žena, ne pomoliš Svetoj Petk?“.
I istog časa pred sobom sam videla ikonu svetiteljke u crvenoj haljini i sa plavom maramom. Do tog časa Sveta Petka nije bila „moja“ svetiteljka.
Čak sam pomalo zazirala od nje. Kao da sam je se bojala. I nikada nisam išla u crkvicu na Kalemegdanu.
– Iznenađena i zbunjena, zamolila sam je za pomoć. Istog dana popodne javila mi se Dušanka Lukić, kuma koja je krstila mog sina.
Ispričala mi je da je toga dana bila u Manastiru Sveta Petka u Izvoru (kod Paraćina) i da je tamo odjednom osetila da treba da uđe u prodavnicu i kupi mi ikonu Svete Petke.
Moram da napomenem da ona u to vreme nije bila pobožna i da je manastir posetila kao pomoćnik ministra. I sama zatečena onim što joj se desilo, i snebivajući se, pitala me je da li želim da mi donese ikonu.
Možete zamisliti moju radost i zbunjenost kada sam otkrila da svetiteljka na ikoni izgleda isto kao u mom viđenju, i kada smo kuma i ja u razgovoru utvrdile da mi je kupovala ikonu od prilike u isto vreme kada sam se ja prvi put pomolila Svetoj Petki.
To nisam ja, to je ona
Tog oktobarskog dana 1995. desio se jedan veliki duhovni preokret.
– Ja sam se svim srcem svojim i svom dušom svojom okrenula Svetoj Petki. I usudila sam se da Svetu Petku nazovem svojom zaštitnicom – dodaje Habjanović.
– Naravno, počela sam da odlazim u crkvicu na Kalemegdanu. Prošlo je pet godina. Onda je došao 29. decembar 2000.
Petak. U kapeli Svete Petke, dok sam čekala da celivam ikonu nad svetim izvorom, javila mi se misao, kao jasan nalog: „Treba da prestaneš da pišeš knjigu koju pišeš, treba da napišeš roman o Svetoj Petki i naslov treba da bude Petkana!“.
Uplašila sam se. Pitala sam se da li je to zaista volja Svetiteljke? Da li smem to da uradim? Da li ću umeti? I prošlo je više od mesec dana dok jednog jutra, budeći se, nisam rekla: „Dobro. Pokušaću“.
Dok je radila na delu „Petkana“, Ljiljana je često gledala u ikonu Svete Petke koju je držala na radnom stolu.
– I osećala sam njeno živo prisustvo. Tokom rada dva puta sam je sanjala. U prvom snu dala mi je odgovore na tri pitanja koja su me mučila od moje petnaeste godine. U drugom snu otkrila mi je neke bitne podatke o sebi.
Nikada nijednu knjigu nisam napisala brže. Nijednu lakše.
Kada je pročitao rukopis, Mitropolit Amfilohije je napisao: „Ljiljana je ovom knjigom prinijela Svetoj Petki i Hristu Bogu srce i um kao rascvjetali miomirni ljiljan na dar“. A ja sam mu odgovorila: „To nisam ja. To je ona. Ja sam samo hvatala beleške“.
Od tada je prošlo više od dvadeset godina, a Sveta Petka ima posebno mesto u životu Ljiljane Habjanović Đurović.
– Molim joj se kada mi je teško. Zahvaljujem joj se kada sam radosna. Dva puta bila sam u Jašiju i celivala njene svete mošti.
Sanjala sam je još nekoliko puta, i to uvek kada je htela nešto važno da mi kaže. Uglavnom da me usmeri i povede da načinim novi korak na putu vere.
– Kada smo se spremali da krenemo u Jordan, na snimanje filma „Sveta Petka – krst u pustinji“, koji je režirao Hadži-Aleksandar Đurović po romanu „Petkana“, bila sam veoma zabrinuta.
Pustinja je surov predeo, pun vidljivih, ali i nevidljivih opasnosti. Temperatura se drastično menja nekoliko puta u toku dana. Javljaju se pustinjske oluje.
A pod peskom, i u stenama žive zmije i škorpije, čiji je ujed smrtonosan – priča Ljiljana.
– Noć pred polazak, u snu, videla sam ekipu filma u pustinji. I naspram nas Svetu Petku, koja nadvisuje stene i dotiče nebo.
Stajala je i gledala nas, i mada ništa nije govorila, znala sam da nam poručuje da će biti sa nama. I zaista, bila je.
Ponovo sam, kao u vreme kada sam pisala roman, osećala njeno prisustvo. I ničega se nisam bojala. Išla sam bosa po pesku.
Odlazila sam sa mesta snimanja. Skrivena od ekipe sedela sam na stenama, ili na pesku, i molila se, ili sam joj pevala. Bili su to veličanstveni trenuci koji mi i danas, kada ih se setim, pune srce milinom.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
– Velika je moja ljubav prema Svetoj Petki. Velika zahvalnost što me je pozvala pod svoje okrilje. Znam, to je učinila po svojoj milosti i dobroti, a ne zbog moje zasluge.
Veliko je moje uzdanje u nju. Baš kao što sam napisala u svojoj pesmi „Sa Svetom Petkom kroz pustinju“: „Znam, neću zalutati, jer idem za tobom… Znam, neću se zaustaviti, jer me ti vodiš…“.
(Žena)