Zovem se Ranka, imam 27 godina i živim u Smederevu. U avgustu ove godine trebalo je da proslavim ono što sam zamišljala kao najlepši dan u svom životu — svoje venčanje.
Sve sam planirala mesecima unapred. Bukvalno sve: od cveća, muzike, pa do rasporeda sedenja i broja porcija. Znate već kako to ide kad si mlada u Srbiji – ne smeš ništa da pogrešiš jer svi sve gledaju.
I taman kad sam pomislila da je sve pod kontrolom – desio se haos.
Sedam dana pred venčanje, počela su da mi stižu otkazivanja. Ne jedno, ne dva – već DESET! Ljudi koji su mi pre pola godine rekli da dolaze, odjednom su „zaboravili“ da više ne mogu, jer im je „mnogo“, „ne stižu“, „moraju nešto drugo“. Čak su mi neki pisali poruku isti dan kada sam dala konačan broj restoranu.
Verujte mi, srce mi je puklo. Ne samo zato što su mi neki bili jako bliski – nego zato što sam zbog njih bukvalno bacila novac. Sala je tražila tačan broj gostiju unapred, i naravno da su porcije i stolice nepovratne. Jedna stolica – 45 evra. Deset otkaza = 450 evra.
Zamislite da vam neko bukvalno “pojede” skoro pola minimalca – a ni ne dođe. I sve to nedelju dana ranije, kada ste već ludi od organizacije, tenzije, haljine, frizera…
Nisam znala šta da radim. Prijateljica mi je rekla da napišem direktno u grupu gostiju koji su otkazali da bih želela da mi refundiraju bar te stolice koje sam platila zbog njih. Nisam bila sigurna… ali sam skupila snagu i napisala kulturnu poruku:
„Znam da svako ima svoje razloge, ali molim vas da razumete da su vaša mesta već plaćena. Ako ste u mogućnosti, bilo bi mi važno da pokrijete bar te troškove, jer meni je to veliki izdatak.“
I tu je krenuo novi pakao.
Jedni su rekli da nemaju sada novca. Drugi da je to “bezveze i bezdušno”. Treći su me ignorisali. Jedan je čak rekao da sam “materijalista”. A ja? Ja sam mlada koja je mesecima štedela, trudila se, uzimala čak i kredit za tu svadbu. I sve što sam tražila – jeste da ljudi ispoštuju ono što su potvrdili.
Znam da to mnogima zvuči grubo, ali da li sam stvarno luda što sam tražila da bar plate stolicu koju sam za njih rezervisala?
Ne krivim nikog što ne može da dođe, ali krivim ih što nisu rekli na vreme. Imali su šest meseci da to iskomuniciraju. Venčanje nije kafana, pa dođeš ako si raspoložen. I ako neko odustane – okej, ali ne možeš da čekaš do zadnje sekunde i onda očekuješ da sve bude bez posledica.
Nakon svega, izračunala sam da sam izgubila skoro 60.000 dinara zbog tih otkaza. I dalje mi se niko nije javio da plati. I dalje sam razočarana. I dalje nisam sigurna da li sam preterala.
Ali jedno znam – ako nekad pravim još neko slavlje, neću više verovati RSVP-u ni popisu gostiju. Pravi gosti se vide po delima, ne po porukama.
(Stil)