U širem smislu, beli monasi i monahinje su izvan svete tajne braka i svete tajne monaštva
Dok se o klasičnom monaštvu zna sve – od načina života u manastiru do zaveta koje monasi polažu – takozvano belo monaštvo u Srbiji mnogima je velika nepoznanica.
Ko su, zapravo, beli monasi i monahinje i kako žive?
Monasi su oduvek bili posebno intrigantni takozvanom običnom svetu.
Odluku da provedu život u poslušanjima, molitvama i mukotrpnom radu na imanju koje pripada manastiru mnogi ne mogu da razumeju, zaboravljajući da je monaštvo poseban poziv na koji ne može svako da odgovori.
I dok se o takozvanim crnim monasima sve zna, o belim monasima i monahinjama u Srbiji se gotovo ne govori. Nije poznato ni da li mogu da stupe u brak, gde žive, da li im je neophodan blagoslov…
Arhimandrit Petar, iguman manastira Pinosava, u emisiji na TV Hram govorio je o belom monaštvu u Srbiji.
Ko su beli monasi u Srbiji?
„Belo monaštvo se može tumačiti u užem i širem smislu.
U užem, to su zaista monasi i monahinje, oni su dali monaške zavete, ali žive u svetu zbog raznih okolnosti i razloga, pre svega političkih, usled gonjenja crkve.
To smo imali, recimo, u Rusiji, ali i tokom ranijih vekova kad je crkva bila gonjena. Ljudi su se predstavljali kao civili, bili direktori firmi u vreme Staljina, Hruščova, Lenjina, radili kao radnici u fabrici…
Bili su ljudi koji su spolja bili radnici, a neki njihovi pretpostavljeni bio je tajni episkop“, objasnio je otac Petar.
U širem smislu, beli monasi i monahinje su izvan svete tajne braka i svete tajne monaštva. Oni nisu položili monaške zavete na bračno odsustvo, poslušnost i nesticanje. Iako žele da žive monaškim životom, zbog nekih okolnosti to ne mogu da učine.
„Imamo slučaj jednog našeg brata koji dolazi kod nas, želi da bude monah, ali ima staru majku. Ja sam mu rekao da sačeka, da monaštvo neće pobeći.
Dakle, beli monasi ili bele monahinje su ljudi koji žive u svetu, ali pokušavaju da žive u monaškim okvirima“, navodi otac Petar.
Iako bi posle ove informacije mnogi možda poželeli da iskuse belo monaštvo, iguman manastira Pinosava ističe da to ne bi trebalo uraditi bez blagoslova sveštenika.
„To je veoma opasno i može da proizvede ogroman ponos“, navodi otac Petar.
Belo monaštvo i brak
Prema njegovim rečima, postoji pogrešno tumačenje da muž i žena mogu da budu u braku, a da budu beli monasi.
„Belo monaštvo i uopšte monaštvo je nespojivo s brakom. Mogu oni da se trude, ako imaju blagoslov duhovnika, da žive kao brat i sestra, ali samo po međusobnom dogovoru i ako to žele.
Znam slučaj jednog našeg episkopa koji je tako živeo sa suprugom, koji je čekao 15 godina da bude zamonašen, patrijarh Pavle im je bio duhovnik…
Godinama im patrijarh nije davao blagoslov da stupe u monaštvo, a živeli su kao brat i sestra. Pa, u nekom smislu živeli su u belom monaštvu.
Tek kad su sazreli, dobili su blagoslov i oboje su se zamonašili. On je kasnije postao i episkop, a ona igumanija jednog manastira“, otkriva iguman manastira Pinosava.
On dodaje da „postoji užasan i opasan odnos prema braku i monaštvu među ljudima koji žele sami da asketiraju“.
„To se naročito dešava kod onih ‘superpobožnih’, kako ih je nazivao Sveti Serafim Rouz.
Oni bi da žive u braku i da budu monasi, tako što će isključiti bračne odnose bez uzajamne saglasnosti, što je veliki promašaj“, objašnjava otac Petar i dodaje da to ne bi smelo da se radi, jer je u suprotnosti sa kanonima crkve.
„Mnogi pogrešno tumače bračni odnos, jer smatraju da je bračni odnos nešto grešno. Odnosi između muža i žene u braku su blagosloveni.
To je osvećeni odnos Svetom tajnom braka u kom nema ničeg grešnog, ali ljudi iz nekog svog neznanja odbacuju jedni druge i na kraju, brak se može raspasti“, upozorava arhimandrit Petar.
On, takođe, podseća da je apostol Pavle rekao da „ni žena ni muž nisu gospodari svog tela u braku“:
„Ona je gospodar njegovog tela, on je gospodar njenog, i oni nemaju pravo da zabranjuju jedno drugom. To mogu učiniti samo uzajamnim dogovorom.“
(Espreso)