Jedna od onih kojoj je i posle smrti pomogao bila je Milena P., čija je priča još jedan dokaz patrijarhovih moći dobijenih od boga. Naime, zahvaljujući njemu, danas je presrećna majka dečaka po imenu Pavle.
Ona je sa samo šest godina preživela rat i morala da napusti svoje ognjište u Krajini.
– Živeli smo u nemaštini, ali smo imali svega – ljubavi i vredne ruke koje su nas hranile. Nas četiri sestre smo se lepo slagale i godine su počele da se nižu jedna na drugu.
Kad sam napunila 20 godina, budući da nisam išla na fakultet i da sam ostala s majkom da vodim računa o njoj, upoznala sam svog sadašnjeg muža.
Zabavljali smo se tri godine i odlučili da se venčamo.
Moja nastarija sestra već tada je imala dete, a mlađe su bile odveć male i za šetanje s momcima, kamoli za venčanje – počinje Milena svoju priču.
Dodaje da neizmerno voli decu i da je uvek želela da bude majka, ali da im se nije dalo.
– Počeli smo od lekara u našem malom gradu, a onda, kako nam tu nije bilo pomoći, išli smo dalje.
Prošli smo čitavu Bosnu i Hercegovinu, pa na kraju stigli i do Crne Gore. Ništa. Krenuli smo i do Beograda.
Išli smo kod najboljih lekara, ali kao da nam se nije dalo. Prošla je prva godina, pa druga, pa treća… – priseća se Milena svoje golgote.
OČAJNIČKA ŽELJA
Kaže da je ostajala trudna, ali uzalud:
– Moje telo je odbacivalo plod posle nekoliko meseci. Redukovala sam ishranu. Izbacila sam skroz šećer. Sve sam učinila da donesem naše malo biće na svet.
Ali nije nam se dalo. Kad bih videla drugarice kako šetaju mališane, srce bi mi se napunilo srećom, a onda bi me njihov pogled pun sažaljenja oborio i sve teže sam podnosila to.
Jednostavno, ja sam najviše želela da moj čovek i ja imamo dete.
Ali nije nam se nikako dalo.
Išla je, kaže, i na razne hirurške intervencije u očajničkoj želji da postaje majka, ali sve se završavalo pobačajem.
– Lekari su bili u čudu jer sam bila mlada i zdrava, a moj organizam, moje telo, odbacivao je najveću moju želju – bebu – kaže i dodaje da se potom dogodilo čudo.
Posećivala je i manastire, molila se svaki dan. A onda je usledio presudni trenutak u Sabornoj crkvi, gde je do sahrane ležalo telo počivšeg patrijarha, a reke ljudi dolazile da se oproste.
ISPUNJENA SPOKOJEM
– Prolomila se vest da je preminuo patrijarh Pavle. Osetila sam kao da mi je neko isisao pola života. Zaputila sam se u Beograd da celivam to sveto biće.
Tog živog sveca, koji je plenio dobrotom i ljubavlju. I taj dugi red u kom smo stajali, tiskali se i čekali da priđemo počivavšem patrijarhu nije mi teško pao.
LJudi su stajali u tišini, kao da se jedna era završila, a počinje neka nova, neizvesna.
Stajala sam u tom redu i mislila na patrijarha, na sva dobra dela koja je učinio. I nisam bila sama. Svi oko mene su imali iste misli, bili smo velika energija koju čini hiljade ljudi, spremne da stoje i čekaju da celivaju omiljenog patrijarha.
Kaže da joj se, kada je ušla u crkvu, telo ispunilo nekim spokojem, nekim čudnim osećajem, nečim što nikad nije osetila dotad.
– Pozdravila sam poslednji put patrijarha i izašla. Vratila sam se kući. Posle mesec dana sam ostala trudna! Bila sam u šoku i bila sam sigurna da mi je patrijarh pomogao.
Ne moramo verovati u boga, dovoljno je verovati u čiste misli i ljubav koju može čovek da pruži – zaključuje priču Milena i na kraju dodaje:
– Moj sin se zove Pavle.
(Magazin Novosti)