„Čudan slučaj dr. Džekila i gospodina Hajda“ ne bi ni nastao da nije bilo Fani Stivenson, žene i muze autora Roberta Luisa Stivensona
Robert Luis Stivenson, autor čuvenog bestselera „Čudan slučaj dr. Džekila i gospodina Hajda“, dok je pisao ovo legendarno delo drogirao se kokainom svakodnevno, a njegova supruga
Fani Stivenson svojevremeno je ispričala kako ju je jedne noći probudio muževljev plač.
„Probudila sam ga iz noćne more, samo da bi me izgrdio: Zašto si me probudila? Sanjao sam lep san.“
Ona ga je prekinula baš dok je u svojim mislima preplitao prvu scenu transformacije dr. Džekila u njegov mračni alter-ego, Hajd.
Fani Stivenson nije bila žena kakvu su Robertovi roditelji zamišljali za njega. Iako je bila lepa i duhovita, Fani je bila 10 godina starija od njega, razvedena, Amerikanka i pomalo muškobanjasta.
Sama je motala cigarete i znala je da puca iz pištolja. Ali Robert je bio potpuno opčinjen njome, čak ju je pratio nazad u Ameriku.
Kada je njegova porodica odbila da mu plati put, on se mučio i štedeo 3 godine, samo da bi se ponovo sjedinio sa njom.
Na kraju se sve dobro završilo, jer da se Robert zaljubio u nekog drugog, možda bi priča o dr. Džekilu i gospodinu Hajdu ispala sasvim drugačije.
Naime Fani je pročitala Robertov prvi nacrt, savetujući mu da ga prepiše kao alegoriju. Tako je Robert počeo od nule, spalivši svoj prvi nacrt iz straha da će pokušati da ga spase.
Prepisao je celu priču za 6 dana, a ova verzija je postala jedna od najpoznatijih horor novela svih vremena, odražavajući duboku unutrašnju borbu dobra i zla, koja se nalazi u srži svakog čoveka.
Robert nije samo pisao priču, on je kanalisao prelom. Kokain u venama, noćne more u glavi i žena – pola muza, pola buntovnički plamen- pored njega.
On nije samo napisao Džekila i Hajda, on ga je rodio – iščupan iz podzemlja svoje podsvesti, vođen ženom koja je usmeravala svoje pištolje na očekivanja sveta, koja mu je rekla: „Spali to. Počni ponovo.
Učini to alegorijom. Učini to večnim.“
Bez Fani, možda ne bi bilo Hajda, nikakve transformacije, nikakve jezive metafore dualnosti uvijenih u jednoj duši.
Ponekad je potrebna žena koja prkosi planu da pretvori ukleti nacrt pisca u bezvremensko pismo.
Ona nije bila žena kakvu su njegovi roditelji zamišljali, ona je bila žena kakvu je njegova umetnost zahtevala.
I tako ju je pratio preko okeana, žrtvujući udobnost svog porekla, jer je znao: neke muze se ne nalaze u pozlaćenim dvoranama; nalaze se u dimu pištolja i pocepanoj tkanini konvencija. I kada je rekla „spali ga“, on je to učinio.
A iz pepela je nastala priča koja će zauvek proganjati svet.
(Stil)