Žena koja je doživela kliničku smrt, imala je želju da ispriča šta je sve videla.
Žena koja je dva puta nakratko „umrla“ detaljno je opisala jezive prizore za koje tvrdi da ih je videla na nebu.
Lisa Smol iz Belvjuja na Floridi imala je samo 24 godine kada se 2008. godine iznenada srušila i morala da bude reanimirana.
Danas, Lisa ima 41 godinu, radi kao konobarica i govori da je tada bila zavisna od droge i alkohola, trošeći najmanje 150 dolara dnevno na te supstance.
Tokom jednog predoziranja kokainom, kaže da je prestala da diše, ali su joj oči ostale otvorene.
Njen tadašnji dečko bio je prinuđen da joj daje veštačko disanje oko 40 sekundi, dok nije povratila svest, piše „Dejli mejl“.
Tek nakon što se iste noći ponovo srušila i prestala da diše, potražila je medicinsku pomoć.
Tamo su joj, kaže, lekari objasnili da je doživela respiratorni arest — ozbiljno medicinsko stanje u kom disanje prestaje, ali srce nastavlja da kuca.
Istraživanja pokazuju da samo jedan od šest pacijenata preživi ovu krizu u roku od pet godina.
Ipak, Lisa tvrdi da je čudesno izbegla trajna oštećenja i smatra sebe jednom od retkih koji su preživeli iskustvo blisko smrti — „kao feniks iz pepela“.
Ove pojave, koje već decenijama fasciniraju i lekare i javnost, veruje se da se dešavaju kada su ljudi klinički „mrtvi“ i imaju veoma male šanse za preživljavanje.
Mnogi koji su imali takvo iskustvo tvrde da su videli zagrobni život.
Prisećajući se tog trenutka, Lisa kaže: „Doslovno sam prestala da dišem. Srušila sam se. Prestala sam da dišem.
Odjednom sam se našla na nekom ogromnom, otvorenom polju, pored mene je bilo drvo, a zatim i čovek u belom platnu.
Daleko, miljama daleko, bila je reka ljudi. Nisam mogla fizički da vidim nikoga, ali sam imala osećaj da ih poznajem.
„Taj osećaj blaženstva… ne mogu ni da ga opišem. Kao euforija, puta milion.“
Tokom drugog kolapsa, rekla je: „otišla sam na potpuno isto mesto — isto drvo, isti čovek, isti ljudi u daljini, isti osećaj. Moj dečko mi je rekao: „Tvoje oči su sve vreme bile otvoren“‘ — tako da očigledno nisam sanjala.“
Respiratorni arest je stanje koje direktno ugrožava život. Bez hitne medicinske pomoći, može izazvati oštećenje mozga ili srčani zastoj.
Srčani zastoj nastaje kada srce iznenada prestane da kuca ili kuca nepravilno, ometajući protok krvi ka vitalnim organima.
Jedno istraživanje objavljeno u „Canadian Medical Association Journal“, koje je obuhvatilo 517 pacijenata sa respiratornim arestom, pokazalo je da je 59,6 odsto uspelo da bude reanimirano u bolnici.
Lisa kaže: „Veoma sam zahvalna što sam jedna od onih blagoslovenih koji su uspeli da se izvuku. Tamo gde sam bila, vodilo je ka totalnom uništenju. Osećam se kao feniks iz pepela.“
Uprkos iskustvu bliske smrti, tek 2018. godine je postala trezna, nakon borbe sa beskućništvom i brojnim hapšenjima.
Procenjuje da je za 15 godina zavisnosti od kokaina, heroina, kreka, alkohola i sintetičke droge „flaka“, potrošila oko 40.000 dolara.
Lisa je rekla: „Zavisnost je u suštini jama očaja, kao demon koji vas drži u šaci. Morate biti jači od toga.“
Sada za svoj oporavak zahvaljuje crkvi i veri.
„U julu će biti šest godina kako živim u ovoj kući. Uvek mi dolaze životinje. Imam svoja tri mačka već osam godina.“
Ali, najznačajnije za nju jeste ponovno povezivanje sa svojim dvadesetogodišnjim sinom Ajdenom, koji radi kao domaćin u restoranu gde i ona radi — a koji je odrastao sa ocem.
„Moj sin sada živi sa mnom. Kad se uselio na Badnje veče prošle godine, to je prvi put da je ikada živeo sa mnom i najduže vreme koje smo proveli zajedno.
Otkako sam trezna, moj život se doslovno okrenuo za 360 stepeni, ne samo 180. Sve je drugačije. Sve“, rekla je Lisa.
Iskustva viđenja i slušanja stvari dok su ljudi klinički mrtvi imaju i naučno utemeljenje.
Godinama studije pokazuju da ljudski mozak nastavlja da funkcioniše još kratko vreme nakon što srce stane, iako na uobičajenim snimcima izgleda kao da je aktivnost prestala.
Istraživanja su takođe pokazala da mozak može da doživi sporadične nalete aktivnosti čak i sat vremena nakon prestanka dotoka kiseonika, tokom reanimacije.
Ova otkrića dovela su do toga da neki lekari traže promenu standardne prakse prema kojoj se ljudi proglašavaju mrtvima nakon tri do pet minuta bez kiseonika u mozgu — jer bi takvi pacijenti, makar teoretski, mogli da budu oživljeni.
Dokazi da se nešto zaista dešava u mozgu nakon kliničke smrti se i dalje proučavaju, ali razlog zbog kojeg ljudi imaju slična iskustva ostaje tema rasprave među stručnjacima.
Neki teoretišu da se u trenutku kada mozak prolazi kroz te promene, zapravo „popuštaju kočnice“ i tada dolazi do vrlo jasnih i živopisnih doživljaja memorija iz života.
Međutim, to je samo teorija i neki stručnjaci je osporavaju.
Klinička smrt se takođe razlikuje od moždane smrti. Moždana smrt nastaje kada osoba priključena na aparat za održavanje u životu više nema moždane funkcije, što znači da se nikada neće probuditi.
Takvi pacijenti nemaju šanse za oporavak jer njihovo telo ne može da preživi bez veštačke podrške.
U Velikoj Britaniji, osoba koja je doživela moždanu smrt pravno se smatra mrtvom.
To porodicama preminulih može biti teško da prihvate, jer mogu videti kako se grudni koš njihove voljene osobe i dalje podiže i spušta zbog respiratora, i kako srce još kuca.
Moždanu smrt mogu izazvati i bolest i povreda, kada se prekine dotok krvi i/ili kiseonika do mozga.
Ovo se razlikuje od vegetativnog stanja, kada moždane funkcije i dalje postoje.
(Stil)