Stručnjaci otkrivaju 3 stvari koje ljudi najčešće iznose na terapijama kao traume iz detinjstva.
Neke stvari koje se dešavaju u detinjstvu mogu na mališane da ostave trajan uticaj, a nažalost, taj uticaj nije uvek dobar.
U prilog tome govore i stručnjaci, psiholozi i terapeuti, koji ističu da odrasli ljudi koji dolaze na terapije najčešće spominju tri emocionalne traume iz detinjstva.
1. Bili su zanemareni od strane roditelja
Odrasli ljudi na terapijama se često žale na uticaj koji je na njihov život imalo to što su u detinjstvu bili zanemareni od strane roditelja.
Neke starije generacije roditelja u čvrsto verovale da decu treba gledati, a ne slušati, tj. da je njihov posao da vode računa o bezbednosti mališana, a izražavanje emocija od strane dece nije dobrodošlo i štaviše, nekad je kažnjavano, a smeh i suze su u kući bili vrlo ograničeni.
Najviše štete su, kaže klinički psiholog dr Suzan Pazak, naneli oni roditelji koji nisu bili uključeni u odgajanje dece, a posebno oni koji nisu pokazivali nikakav interes prema detetu, niti su mu verbalno ili svojim ponašanjem pokazivali ljubav.
To zapostavljanje je, kaže ona, dovelo do toga da se ova deca, čak i kada su odrasla, osećaju posramljeno, bezvredno i kao da nisu dovoljno dobri.
Njima je zbog toga potrebna terapija kako bi naučili da cene sebe i da ne budu zarobljeni osećanjima razočaranja i besa zbog zanemarivanja od strane roditelja.
2. Nametnuto mi je previše obaveza
Psiholog dr Patriša O’Gorman koja se posebno bavi traumama, ističe da je najčešća stvar o kojoj razgovara na terapijama sa ljudima upravo njihovo detinjstvo.
A kada su u pitanju stvri koje ih tište iz detinjstva, najčešća je ona da su morali prerano da odrastu jer im je nametnuto previše obaveza.
U pitanju su deca koja u vrlo rano dobila previše odgovornosti kod kuće i to su najčešće u pitanju odgovornosti koje u drugim domovima obavljaju roditelji.
U pitanju je, objašnjava psiholog, mnogo više od pukog dodeljivanja kućnih obaveza detetu, već je to jedan nivo odgovornosti koji podrazumeva da je dete preplavljeno jer ne oseća da ima izbora, od njega se traži da radi stvari koje premašuju njegove sposobnosti.
Ove odgovornosti stvaraju unutrašnji nemir i stres kod deteta, što dovodi do ozlojeđenosti kod odrasle osobe, koja nastavlja ovaj obrazac u svojim odnosima.
Na primer, decu koja su imala previše nametnutih obaveza u detinjstvu mogu, kada odrastu, da privlače odrasli o kojima moraju da brinu, što dodatno podstiče ogorčenost, anksioznost, a možda i potrebu za samo-lečenjem.
3. Zbog roditelja se nisu osećali dovoljno dobrim
Stručnjak za kreativnost i veze Keti Ramsperger kaže da joj se klijenti koji osećaju frustraciju jer ne mogu da završe neki umetnički projekat žale na to da u im roditelji u detinjstvu usadili mišljenje da nisu dovoljno dobri u onome što vole da rade.
Načini na koji su to mame i tate radile su različiti, pa su neki previše kritikovali dete i njegove sklonosti ka umetnosti, a ima i onih koji po prirodi vole da kritikuju i svoje frustracije izbacuju na decu.
„Redovno čujem stvari poput: ‘Mislio je da ništa ne mogu da uradim kako treba’ ili ‘Ja ne umem da pišem, moja mama mi je to stalno govorila’.
Ili ‘Roditelji su mi govorili da ne pišem (ili ne crtam, ne pevam) jer u tome nema novca'“.
Ramsperger upozorava da ako roditelj šalje detetu poruku da ono ništa ne može samo i uskače da pomogne i nadgleda svaki korak, grešku ili loše ocene, ono nikada neće naučiti kako da uči na greškama, da komunicira ili se bori za sebe.
Sve to navodi ga da sumnja u sebe, što da bude zbunjen time ko je zapravo i šta želi u životu.
Greške pomažu u izgradnji uspeha i samopouzdanja, a stalne kritike i „helikopter“ roditeljstvo ne dozvoljava deci da vide šta mogu da urade dobro, niti kako da to urade.
U skladu sa tim, preterana kontrola dece može da bude uzrok anksioznosti kod mališana koji brinu ili depresiju kod onih koji neće ni da pokušaju nešto iz straha od neuspeha.
(Yumama)