Kapetan Smit nije se plašio santi koje su tih hladnih večeri plutale okeanom
Neki preživeli pričali su da je kapetan imao problema sa alkoholom i da je ignorisao upozorenja o plutajućim santama
Prošlo je 113 godina otkako leži na dnu Atlantika, a isto toliko dugo intrigira svet.
Nesrećni Titanik sa sobom je u mračne dubine odneo 1.496 ljudi i mnoge tajne, kojima se već decenijama bave istraživači, teoritičari zavera, „titanijaci“, Holivud…
I o kapetanu su kolale razne priče. Autor nove knjige o nesrećnom brodu tvrdi da je, uprkos svemu, Edvard Džon Smit poginuo kao heroj.
Kapetan tone zajedno sa brodom, staro je mornarsko pravilo otkako je sveta, veka, mora i plovidbe. I Edvard Džon Smit podelio je sudbinu svog broda te kobne noći između 14. i 15. aprila 1912. godine, kada je Titanik, posle sudara sa ledenim bregom, umesto do Njujorka svoj put nastavio do dna Atlantskog okeana.
U bestseleru Džejmsa Kamerona videli smo kako kapetan Smit čvrsto drži kormilo gigantskog broda dok voda nemilosrdno udara o stakla komandnog mosta, pokušavajući da prodre.
Sasvim drugačiji scenario od priča koje su obilazile svet nekoliko dana posle havarije…
Tako je na naslovnoj strani „Los Anđeles Ekspresa“ od 18. aprila 1912. stajao naslov „Kapetan se ubio“, dok je britanski „Daily Mirror“ sutradan objavio da je „pucao sebi u glavu dok je stajao na mostu“.
Spremao se za penziju, a onda su ga pozvali da preuzme kormilo Titanika
Istraga je vođena u Londonu, jer je brod koji je krenuo iz luke u Sautemptonu pripadao engleskoj kompaniji „White Star Line“, ali i Njujorku, krajnjoj destinaciji do koje je trebalo da doplovi.
Od preživelih putnika moglo se saznati svašta.
Neki su, između ostalog, tvrdili da su čuli glasine kako kapetan uopšte nije bio tako galantan čovek, s obzirom na njegov položaj i status. Iluzije i deluzije posle jedva preživljene nesreće…
Šuškalo se da je Smit imao problema sa alkoholom, da se Titanik tokom ukupno četiri dana plovidbe često kretao velikom brzinom, kao i da je kapetan ignorisao upozorenja o santama leda, koje su se krajem zime odvajale od većih bregova i plutale okeanom.
Iako tvrdnje nisu imale nikakvog osnova, Smitova udovica Sara i njihova tada sedmogodišnja ćerka Helen nisu mogle da pogledaju ljude u oči od sramote i poniženja.
Sve su to samo spekulacije i uvrede, govorili su poznavaoci lika i dela iskusnog morskog vuka koji je u trenutku tragedije imao 62 godine.
Početkom prošlog veka Edvard Džon Smit važio je za jednog od najplaćenijih i najuglednijih pomoraca, i nema šanse da se odlučio na tako sramotan čin kao što je samoubistvo, smatrali su upućeni.
I Den E. Parks, autor knjige „Titanic Legacy: The Captain, The Daughter, The Spy“, ubeđen je da on sebi nije oduzeo život i da je skončao u hladnoj vodi, zajedno sa 1495 putnika i članova posade, što je konačan bilans žrtava Titanika.
Ne treba zanemariti ni izjave svedoka koji su tvrdili da su videli kapetanovo telo kako nestaje pod talasima, koje je stvorio vir kada je brod počeo brže da tone.
Zbog čega (ni)je izvršio samoubistvo?
Da li je imao vremena da se ubije u tim trenucima dok je Titanik već do pola bio ispod površine okeana? Dok se lomio i raspadao?
Ovde ćemo dodati malo poznatu činjenicu da je tek po otkriću olupine, 1985. godine, ustanovljeno da se prepolovio neposredno nakon što ga je okean potpuno progutao.
Glasine su bile užasne. Svodile su se na zaključak da se Smit nije udavio i da se ubio jer ne bi mogao da se nosi sa sramotom koja bi ga sigurno pratila posle velike tragedije.
Čak se javio i čovek iz Baltimora koji je lokalnim novinama rekao da je kapetan preživeo brodolom i nastavio život u Americi, pod drugim imenom.
Pojavio se i jedan beskućnik sa tvrdnjom da je upravo on legendarni kapetan. Gomila besmislica, kaže Parks.
Ugledni bankar Robert Vilijams Danijel tvrdio je da poslednji put video Smita na komandnom mostu pre nego što ga je progutala voda.
„Talasi su ga obuhvatili oko struka, kao neke velike ruke kojima niste mogli da se oduprete. Umro je kao heroj“, siguran je bio Danijel.
Drugi očevici govorili su da je Smit spasao bebu iz ledene vode, a potom odbio da se popne u čamac, iako su pružali ruke da ga izvuku.
„Jedan od članova posade na čamcu za spasavanje ugledao ga je kako pliva, sa kapom na glavi. Pokušao je da mu pomogne, ali kapetan to nije želeo“, pričao je kuvar Isak Mejnard.
Umesto toga, viknuo im je: „Čuvajte se, momci!“.
Član osoblja Frederik Dent Rej tvrdio je da je Smita poslednji put video na mostu sa njegovim ličnim stjuardom Arturom Pejntinom, a onda ih je obojicu poklopila voda.
Spasao bebu iz ledene vode i odbio pomoć
A odakle teorija o samoubistvu, kada to niko nije video? Činjenica je da se sa broda začulo nekoliko pucnjeva. U svom tom metežu i panici neko od oficira pokušavao je da smiri situaciju, ali očigledno nije uspeo.
U borbi za goli život, dok su pokušavali da se dokopaju čamaca i prsluka za spašavanje, preplašeni putnici nisu se obazirali na ljude u uniformama.
Moguće je da su neki od njih pomislili da je jedan od ispaljenih metaka završio u Smitovoj glavi.
Čula se i priča Džordža Breretona, koji je rekao da je video kapetana kako je u nekom trenutku izronio, da bi potom otplivao do nesrećnog broda koji je sve brže nestajao u okeanu, rešen da zajedno s njim ode na dno.
To bi mogla da potvrdi i izjava Ade Mardok, supruge prvog oficira Vilijama Mardoka, koja je Smitu prvog dana plovidbe skrenula pažnju na zlokobno proročanstvo.
Naime, nekoliko godina pre havarije Titanika objavljena je novela „The Wreck of the Titan“, koja je „preslikana“ tragedija iz budućnosti.
Priča prati fiktivni prekookeanski brod „Titan“, koji udara u ledeni breg u severnom Atlantiku i tone.
„Ako najveći brod na svetu potone…“
Sličnost sa stvarnom katastrofom, koja se dogodila mnogo kasnije, u aprilu 1912, bila je neverovatna, što je brojne teoritičare zavere i navelo na pomisao da je sve bilo izrežirano i da je „Titanik“ unapred bio „žrtvovan“. Moguće…
U svakom slučaju, na upozorenje Ade Morgan kapetan je odgovorio: „Pa, ako najveći brod na svetu potone, i ja ću s njim“.
Edvard Džon Smit bio je zaljubljenik u more od malih nogu. Sa 24 godine dobio je dozvolu za upravljanje parobrodima („Titanik“ je takođe bio parobrod).
Upravljao je divovima kao što su bili „Mažestik“ (1889.), „Adriatik“ (1857.), „Germanik“ (1874.), „Baltik“ – koji je 1904, kada je porinut, bio najveći brod na svetu…
Našao se i za kormilom „Olimpika“, „Titanikovog“ sestrinskog broda, prvog od „trojki“ iz iste serije (treći je bio „Britanik“).
Uspešno je predvodio „Olimpik“ kada je, u junu 1911, na svom prvom prekookeanskom putovanju stigao do Njujorka.
Planirao je da sledeće godine ode u penziju, ali onda su ga pozvali na „Titanik“, da i njega mudro i sigurno odvede do američke metropole.
Nažalost, do Novog sveta nisi stigli. Ni kapetan Smit, ni najveći brod svog vremena, za koji se verovalo da je nepotopiv i neuništiv.
(Žena)