Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi.
Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem, a da ne bude zločina“, rekao je čuveni patrijarh Pavle.
Patrijarh Pavle bio je duhovnik čije reči su se utkale u srca svih vernika, a sve o čemu je propovedao pokazivao je na delu, ponavljajući njegovu čuvenu rečenicu: „Budimo ljudi!“.
Posebno je važno da se njegovih poruka setimo u vreme najradosnijeg hrišćanskog praznika – Vaskrsa.
Sa velikom pažnjom pročitajte reči prvog među jednakima u veri:
„Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade. Kao Patrijarh srpski, svoje prvenstvo među jedinkama, a i svako prvenstvo među ljudima, shvatam kao prvenstvo služenja, žrtve i krsta.
Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici, pogotovu kad i oni traže načina da dođu u Patrijaršiju, svejedno iz kakvih namera.
Uostalom, ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odbir koga ćete primiti i saslušati, ako ga neka muka vodi do vas. A i grešnici su uglavnom veoma nesrećni ljudi, naročito kad su prepuni sebe.
Smatram da smo za tragediju u Jugoslaviji odgovorni svi. Da su se u ovoj situaciji raspada Jugoslavije našli danas oni ljudi koji su je na miran, ljudski način, sporazumom stvorili 1918. godine, mislim da bi je oni i razložili na miran, ljudski način, sporazumom.
Da je i svima nama, kao ljudima i hrišćanima, jasno načelo da „zlo dobra donijeti neće“, da je „krv ljudska hrana naopaka“, stvari bi išle sretnije“, govorio je patrijarh.
Iguman Tumane Dimitrije Plećević objasnio koji ljudi ne bi trebalo nikada ne bi trebalo da se pričeste, posebno ako sledeće misli u glavi:
„Sveto pričešće je naše najtešnje sjedinjene sa Bogom i Sinom Božijim. Po njegovoj zaposvesti, oni koji jedu telo njegovo i piju od krvi njegove, imaju život večan
. Prema Svetom Pričešću moramo da gajimo jedan istančan,dubok i rasudljiv odnos, zato što je tanka granica između onog da nam bude na spasenje ili, suprtono, na osudu.
Ne samo od pripreme, već i od naše vere zavisi da li je pričešće spasonosno. Danas će mnogi reći da će za pričešće imati onakve ili ovakve uslove, ovakvu ili onakvu pripremu.
Pričešćnju se prilazi sa najvećom pažnjom i najdubljim osećajem nedostojnosti i nadom u Božiju pomoć“, objasnio je iguman manastira Tumane Dimitrije Plećević i naglasio:
„Svemu tome treba da prinesemo, koliko je u našoj moći, i naš trud. Kada govorimo o našem odnosu prema pričešću, moramo da znamo i da shvatamo šta ono za nas predstavlja. Iz razloga što često umemo da toj prirpremi dajemo centralno mesto.
To što postimo sedam ili više da ne, nismo toliko dobri koliko se trudimo tih dana. Ukoliko osoba pomisli da mu Hristos više ne treba, da je samodovoljan i da iz njegove ličnosti izvire dostojnost nikad ne bi trebalo da se pričesti.“
Sveti Vladika Nikolaj je obajsnio to vlro slikovito.
„Na Malu Gospojinu u manastiru Studenica bilo je mnogo ljudi koji su želeli da se pričešće. Vladika Nikolaj se našao pred veliki izazovom, kako da istigne da ispovedi sve te ljude.
Pošto je bila masa naroda, vladika ih je pitao da li se kaju za svoje grehe, na šta su odgovorili da se kaju i da su svesni svoje grehovnosti i pada i da žele da se isprave.
Počeo je da pričešćuje narod i kada je pitao jednu ženu da li je grešna, ona je odgovorila da nije, opravdavajući se da nije nikog ubila, nije ništa ukrala i sl.
Vladila joj je rekao da istupi iz reda, jer je pričešće samo sa grešne“, ispričao je dugovnik.
(Stil)