Julijana je bila jedina preživela od 92 putnika na LANSA letu 508.
Ova sedamnaestogodišnja devojka jedina je preživela pad aviona, sama usred divlje amazonske džungle, bez hrane, vode i kontakta sa civilizacijom, Julijana je uspela da preživi prateći osnovna znanja koja je dobila od svojih roditelja
Na Badnje veče, 24. decembra 1971, Julijana i njena majka su se ukrcale na let LANSA 508 iz Lime za Puerto Maldonado.
Međutim avion je zahvatila silovita oluja, a grom je udario u jedan od motora, zbog čega se letelica srušila. Na 3.000 metara, avion se bukvalno raspao u vazduhu. J
ulijana, idalje vezana za svoje sedište, pala je sa olupinom u gustu džunglu.
Ipak devojka je preživela zahvaljujući neverovatnoj sreći, olupina stolice ublažila je udarac, a gusta vegetacija je usporila pad.
Ali Julijana je zadobila ozbiljne povrede, duboku ranu na ruci, iščašenu ključnu kost i više modrica.
Kada je Julijana došla sebi, shvatila je da se nalazi usred divlje džungle, bez hrane i vode. Nije imala cipele – izgubila je jednu sandalu pri padu, pa je morala da hoda bosa.
Ostala joj je samo mini haljina i nešto znanja o prirodi koje su joj roditelji usadili.
Naime Julijanin otac je bio biolog, a majka ornitolog. Devojka je provela dosta vremena na ekspedicijama, posmatrajući prirodu Amazona. Ovo saznanje joj je spasilo život:
Julijana je znala da je voda ključ opstanka, pa je pratila potok, znajući da će on dovesti do reke, a reka do ljudi. Nije jela nepoznate biljke iz straha od trovanja, ali je pronašla bobice za koje je znala da su jestive.
Deset dugih dana se probijala kroz gustu šumu. Savladali su je insekti, vrućina, glad i žeđ.
Četvrtog dana primetila je da joj je rana na ruci počela da se inficira – u njoj su se naselili crvi. Juliana je pokušala da ih ukloni improvizovanim sredstvima.
Njena ishrana se sastojala od retkih bobica, kapljica vode sa lišća i minimalnih resursa koje je mogla da pronađe. Julijana je nastavila da hoda kroz džunglu nastanjenu divljim životinjama i zmijama, uprkos slabosti i strahu.
Desetog dana našla je stari čamac blizu obale reke. Pored nje je bila mala koliba lokalnih ribara. Ljudi su je pronašli sutradan i bili šokirani njenim stanjem: prljava, iscrpljena, sa inficiranim ranama.
Ribari su joj pružili prvu pomoć i odvezli je u najbliži grad.
Život joj se zauvek promenio. Nakon tragedije, odlučila je da se posveti nauci, kao i njeni roditelji. Postala je biolog i često se vraćala u Amazon, gde je radila na zaštiti ekosistema.
Njena priča o preživljavanju inspirisala je milione ljudi, a 1998. napisala je knjigu Kada sam pala s neba, u kojoj je detaljno ispričala svoja iskustva.
Juliane Kopcke je preživela zahvaljujući jedinstvenom spletu okolnosti i znanja. Njena prirodna intuicija, osnovne veštine navigacije u šumi i snažna volja za preživljavanjem postali su primer ljudske otpornosti i snage.
Njena priča nas podseća na to koliko je važno da u najbezaznijim situacijama budemo pribrani i da poštujemo prirodu, koja može biti i nemilosrdna i spasonosna.
(Espreso)