Četrdesetodnevni parastos, objasnio je sveštenik, mora se obaviti tačno u onaj dan kada izlazi 40 dana.
Prema hrišćanskom verovanju duša pokojnika, četrdeseti dan od smrti, odlazi na nebo.
Tačnije, taj dan i taj dan duša čovekova izlazi pred pravedni sud Božiji i tada bi, prema Crkvi, trebalo održati parastos.
Međutim, ono što ljude buni jeste kako se tačno izračunava 40-i dan od upokojenja i mora li se on održati baš tačno na dan „kad padne“.
Četrdesetodnevni parastos, objasnio je protojerej stavrofor Milan Gardović za sajt „Svetosavlje“, mora se obaviti tačno u onaj dan kada izlazi 40 dana, računajući dane od dana smrti. Ovaj parastos ne valja pomerati.
– Od desetog veka ustanovljene su liturgije i pomeni za upokojene. Od tog vremena pomeni ili parastosi vršeni su uvek u toku Svete liturgije.
Sveta nam Crkva ukazuje i na dan subotnji posvećen onima koji su se preselili iz ovoga života u onaj večni.
Zadušnice su dan za duše preminulih i četiri puta godišnje ih obeležavamo Svetom liturgijom i parastosom za upokojene.
Uvek padaju u subotu, jer je to i inače, u toku čitave godine, dan kad se sećamo preminulih – počeo je on i nastavio:
– Što se tiče 40-og dana od usnuća, Crkva nas uči da se dan računa do 16 časova, a posle toga je novi dan.
To vidimo još u stvaranju sveta kada Gospod stvrajući kaže “….. i bi veče i bi jutro…“. Znači prvo bi veče pa onda novi dan.
Četrdesetnica se pravi uvek u onaj dan kada 40-ti dan padne, jer po verovanju Crkve, taj dan se duša rastavlja sa materijalnim svetom.
Šest meseci i godišnjica uvek je u najbližu subotu, jer kao što rekosmo toga dana se sećamo upokojenih.
Na groblje i u crkvu se nosi kuvano žito – koljivo. Žito nas simbolično podseća na Hristove reči da zrno tek kad umre rod donosi, i to ne u zemnom mraku, nego u svetlosti sunca.
Žito je simbol smrtnog tela i besmrtne duše u svetlosti Carstva nebeskog.
Crno vino, kojim sveštenik preliva žito, označava Božje milosrđe kojim se zalečuju rane greha. Sveća je simbol svetlosti Hristove.
On je rekao: „Ja sam svetlost svetu.“ Ta svetlost treba da nas podseti i na svetlost kojom Hristos obasjava duše preminulih. Sveća je malena žrtva Bogu, koji se za nas žrtvovao.
Daće i podušja se ne daju da se „nahrani“ pokojnik, odnosno, da duša njegova „jede“, nego da se sirotinja nahrani i u molitvama pomene pokojnika.
(Alo)