Suzana je tokom svog odrastanja živela u uverenju da je usvojena
Njena matična porodica je 53 godine očajnički pokušavala da je pronađe
Suzana Gervejz je nestala 1969. godine kada je porodica škotskih putnika ponudila da nju, zajedno sa svojom decom odvede na odmor u Diznilend na Floridi.
Ipak, devojčica nikada nije vraćena svojoj biološkoj majci.
Život često piše romane, a sudbine dece koja su oteta i/ili odvedena od bioloških roditelja često poistovećujemo sa bogatom maštom filmskih scenarista.
Ipak, sudbina Suzane Gervejz iz Velike Britanije dokazuje da krađa dece, nažalost, nije retkost.
Ona je kao četvorogodišnja devojčica otišla iz rodne kuće na odmor u Diznilend, istina uz dozvolu majke, ali nikada nije vraćena biološkoj porodici.
Sa onima koji su joj najbliži u krvnom srodstvu ukradena devojčica, tad već odrasla žena, povezala se tek posle više od pola veka!
Kako je Suzana odvojena od majke
Putnici u Škotskoj i Irskoj se kolokvijalno nazivaju Romi ili samo putnici, a sastoje se od niza različitih, nepovezanih zajednica koje govore niz različitih jezika i dijalekata koji se odnose na različite običaje, istoriju i tradiciju. Skloni su stalnim migracijama, na šta i sam njihov naziv upućuje.
Suzana je tako rekla da su je njeni „novi mama i tata“ odveli najpre u Kanadu, a zatim u Australiju i Novi Zeland. Od četvrte godine devojčica je živela u lažnom uverenju da je usvojena.
U međuvremenu, njena britanska porodica provela je 53 godine očajnički pokušavajući da je pronađe. Bili su uplašeni da je više nikada neće videti.
Nakon što je Suzanin suprug nedavno objavio apel na Fejsbuku, ona je konačno pronašla svoju porodicu.
Samo pola sata posle objave, njeni rođaci u Pontefraktu su saznali za nju i požurili da odgovore njenom mužu. Sada je Suzana ponovo spojena sa četvoro od svojih šest braće i sestara.
„Lagali su me da sam usvojena“
Suzana, koja živi u Australiji i ima četvoro unučadi, rekla je: „Kao dete živela sam sa svojih šestoro braće i sestara u starom župničkom domu u turističkom mestu. Ali mi nismo bili „putnici“.
– Mama je bila samohrani roditelj, a braća, sestre i ja smo povremeno bili u hraniteljskim porodicama, pa smo se vraćali kući – ispričala je ona i dodala:
– U blizini je bila i porodica putnika sa kojima sam se sprijateljila kao dete. Bili su iz Škotske. Žena, koju sam skoro ceo život smatrala svojom majkom, imala je multiplu sklerozu.
Imali su dva sina, a mislim da su želeli i devojčicu. Pitali su moju mamu mogu li da me odvedu u Diznilend i ona im je dala moj pasoš.
Umesto toga, odveli su me u Kanadu, zatim Australiju i kasnije Novi Zeland. To je uvek bio njihov plan.
Suzana, čije je porodično prezime Pris, od svoje nove porodice je saznala da je usvojena, jer je njena primarna porodica tako želela.
– Živela sam u zajednici sa putnicima i živela sam lep život i bila sam prilično razmažena. Žena koju zovem mama, koju smatram mamom, umrla je od multiple skleroze kada sam imala samo 10 godina.
Iako sam živela u putujućoj zajednici, bila sam prilično mažena i pažena. Bila sam jako voljena. Moje odrastanje je bilo srećno. Proputovala sam svet – rekla je Suzana.
Suočavanje sa istinom
Suzana danas vodi dobrotvornu organizaciju Fresh Start Mission sa svojim mužem putnikom Hamiltonom (57). Saznala je istinu o svojoj porodičnoj istoriji kada je morala da obezbedi informacije za novi pasoš.
Tad nije mogla da pronađe nijedan papir kao dokaz o tome da je usvojena.
– Upalila mi se sijalica tek kada me je prijateljica koja je usvojena pitala da li se ikada zapitam kako se moja porodica oseća u Velikoj Britaniji.
Kad sam se prvi put čula sa svojom porodicom, oni su histerično plakali od sreće što sam živa – priseća se Suzana i dodaje da je tada odlučila da ih poseti u Velikoj Britaniji i ugovorila posetu u vreme svog 57. rođendana kako bi napravila veliku proslavu za celu svoju porodicu.
Nažalost, njena biološka majka je umrla pre osam godina ne znajući šta se dogodilo njenoj ćerki.
„Mama me je godinama tražila“
– Do danas ne znamo zašto se policija nikada nije uključila. Mislim da je to zato što im je mama dala dozvolu da me odvedu i što smo svi u nekom trenutku bili u hraniteljskim porodicama.
Ali tokom godina bilo je nekoliko pritužbi odeljenju za nestale osobe i moja mama se stalno vraćala na mesto gde su putnici bili u nadi da će me pronaći – pojasnila je Suzana za Dejli rekord.
Suzanino ponovno ujedinjenje sa porodicom daje nadu svima koji su izgubili voljenu osobu da se čuda dešavaju.
– Ima nade – optimistično kaže.
Suzanina sestričina Ema (41) je rekla da ju je njena baka godinama tražila, ali bezuspešno.
– Posle njene smrti bilo je toliko pitanja koja su ostala bez odgovora. Tada su stvari bile drugačije. Nije bilo papirnog traga, nije bilo policijskog izveštaja.
Nikada nismo mislili da će se ovo dogoditi. Bilo je neverovatno, posebno za moju mamu.
Ona ima Parkinsonovu bolest i demenciju, pa je neverovatno da je ponovo bila sa sestrom pre nego što joj se stanje pogoršalo. Ovakvi slučajevi pokazuju da nikada ne treba gubiti nadu – zaključila je Ema.
(Žena)