Bacanje grumena zemlje na sanduk tokom pravoslavne sahrane ima duboko značenje ukorenjeno u verskim obredima i tradiciji.
Simbolično, prvi grumen zemlje na sanduk baca sveštenik koji je držao opelo, potom članovi najuže porodice, a onda i familija, prijatelji i svi ostali koji su došli na sahranu.
Ovaj čin ima više značenja, a etnolog Snežana Ašanin objašnjava svako od njih.
Grumen zemlje koji bacamo na sanduk posle sahrane može se najpre posmatrati kao veza živih sa pokojnim precima.
– Prema Bibliji, čovek je stvoren od praha i u prah će se vratiti. Bacanje zemlje na sanduk simbolizuje povratak tela zemlji iz koje je došlo.
Ovo je podsećanje na smrtnost, ali i na ciklus koji čine život i smrt. Kad sveštenik završi opelo i bacimo grumen zemlje na sanduk pokojnika čim on bude spušten u grob, to zapravo simbolizuje zatvaranje ciklusa života na zemlji, završetak zemaljskog puta pokojnika i njegov prelazak u večni život u kom ćemo se svi sresti – kaže etnolog Ašanin.
Bacanje zemlje je često način da se izrazi poslednje poštovanje prema pokojniku. Ovaj čin prati izgovaranje molitve ili rečenica kao što su: „Neka ti je laka crna zemlja“ ili „Bog da ti dušu prosti“.
– Izgovaranje kratke molitve u trenutku bacanja grumena zemlje na sanduk je nastavak molitve za oproštaj grehova pokojnika koji čeka drugi Hristov dolazak i vaskrsnuće – navodi etnolog Ašanin.
Najzad, ovaj čin ima još jednu dimenziju – podsećanje svim vernicima da će i oni postati zemlja, odnosno da će se vratiti u zemlju iz koje su stvoreni.
On je, navodi etonolog Snežana Ašanin, deo rituala oproštaja od voljenog pokojnika i podsetnik na snažne veze sa našim upokojenim precima.
(Žena)