Vaspitavao sam decu kao što su 80-ih radili roditelji i iznenadio se rezultatima.
Dosta sam proučavao o vaspitanju dece na internetu i štampao omaže 1980-im kao zlatnom dobu roditeljstva, vremenu kada je proučavana ravnodušnost prema deci davala sjajne rezultate i bezbroj igara sa štapom.
Želeo sam da znam da li je retrospektivna pompa o roditeljstvu Maksa Hedrooma bila čista nostalgija ili ima nečega u tome.
To je kliše tog doba, ali kada sam bila u godinama svojih sinova, odrastao osamdesetih, moje roditelje nije bilo briga. Prepustili su me samom sebi i svim uređajima koje sam mogao naći po kući.
Da budem iskren, roditeljstvo poput njih izgledalo je kao užasna ideja. Ipak, zaključio sam da vredi pokušati.
Od kada sam roditelj, poznajem samo moderno, intenzivno roditeljstvo. Poznajem samo paniku — odmor od svega što je lepo zvučalo.
Moja majka i očuh su bili roditelji helikopteri samo u smislu da bi me verovatno pustili da uđem u helikopter sa strancima. Imali su prioritete koji nisu bili moji, odnosno oni sami.
Tretirali su me kao cimera koga mogu da oteraju jer nikad nisam plaćao kiriju. I nije da sam imao jedinstveno iskustvo. To je bio slučaj sa većinom dece u mojoj kohorti. Bili smo generacija dece sa ključevima.
Podsećam se koliko sam malo prevideo svaki put kada se pogledam u ogledalo. Jedan od ožiljaka na mom čelu je od komšije Klifija, koji me je udario krampom u glavu dok smo se igrali na njegovom prilazu.
Kao otac, ne mogu a da se ne zapitam zašto nam je dozvoljeno da imamo pijuk. Ali to je razmišljanje o 2025. i moji roditelji se nisu mučili sa takvim sitnicama. Jesam, ali ne uživam u tom beskrajnom švicu.
U ponedeljak, nakon što sam svojoj ženi najavio projekat iz 1980-ih, ona je istakla da ako želimo da se upustimo u eksperiment, ja, kao muž, treba da uradim vrlo malo.
Osamdesetih godina 20. veka mame su i dalje obavljale većinu poslova u domaćinstvu (dok su u mnogim slučajevima i zadržavale poslove).
Moja žena nije bila previše oduševljena ovom idejom. Svidela joj se ideja da savesno ignorišemo našu decu, ali što se tiče održavanja domaćinstva, ona je predložila „spilbergovski“ pristup inspirisan haotičnim domaćinstvima prikazanim u Bliskim susretima i ET . Naravno, složio sam se.
Nered iz 1980-ih se nagomilavao velikom brzinom. Stres koji bi inače rezultirao ovakvim stanjem našeg doma bio je uravnotežen našim zahtevom da nije briga. Emocionalni rezultat je bio poput šardone zujanja, što je bilo ispravno.
Da stvari budu još autentičnije, ukinuo sam uređaje za nedelju dana. Da smo želeli zabavu, morali bismo da se zabavljamo zajedno sa ograničenim sadržajem.
Da bih simulirao ključanje svoje dece, jednostavno sam im rekao da će, kada se vrate iz škole, biti sami do 17:30 – punih sat i po. Do tada nisu smeli da me ometaju.
U početku ih je ovo nenadgledano vreme uznemirilo. Ne bi li umrli od gladi ili umrli od dehidracije, pitali su se? Otišao sam na sprat u svoju kancelariju,a oni su ostali dole.
Nisu mogli da odole da me ne pozovu za uslugu, ali su ubrzo shvatili. Do srede su došli da uživaju u vremenu: televizija je bila njihova i mogli su da se upuste u bilo šta.
I jesu. Zatekao bih ih uveče, kako sede na gomili jastuka na kauču, prekriveni mrvicama pereca, i gledaju LEGO video igrice kroz zastakljene oči. Bilo je kao da gledam svoju sliku u tim godinama.
Kada bi stiglo 17:30, moja supruga i ja bismo preuzeli. Jeli smo ono što nam je zgodno i gledali smo ono što smo želeli da gledamo na TV-u. Veoma smo vodili računa da ne budemo zabrinuti za naše roditeljstvo.
Radili smo na osnovu prve, najbolje misli kada je u pitanju disciplina. Pokušali smo da odgovorimo na većinu upita i pritužbi naše dece uz najmanju brigu i trud.
Naš zadatak je da budemo pažljivi u svom roditeljstvu. Zapečeno je u nama. Bilo je teško ne biti uložen i super pažljiv o potrebama našeg deteta. Bilo je to uznemirujuće.
Ali takođe, kada su se naša deca navikla na naš pristup, pala u slobodu i uživala u njoj. U vreme kada je došao četvrtak popodne, zajedno su izlazili iz kuće po svojoj volji, sami uzimali grickalice i piće i, naravno, raspadali kuću sa kreativnim oduševljenjem.
Ono što me je začudilo je koliko su sposobni. Prestali su da traže i počeli to da rade, što je bila zapanjujuća situacija. Nisu kukali da dođem da im polijem žitarice mlekom.
Samo su ga sami sipali. Da li je bilo traljavo? Naravno. Da li sam morao to da uradim? Ne.
Iskreno, kada je došao kraj nedelje, bio sam srećan što se završilo. Činjenica je da volim da budem uključen u živote svoje dece.
Dajte mi izbor da radim šta god želim sa svojim slobodnim vremenom i ja ću ga provesti družeći se sa svojom decom. Možda i ja kuvam.
Na tom nivou, iskustvo me je navelo da preispitam donošenje odluka mojih roditelja . Mislim da su možda želeli da se više angažuju sa mnom, ali da je visok nivo angažovanja bio u suprotnosti sa starosnim normama.
Ipak, vidim potrebu da moderni roditelji povremeno odu u 1980-te. Nedelja je bila zabavna dok je trajala, čak i ako sam bio dobro kada se završi.
Moja deca nemaju ožiljke. Barem mislim da nisu. Jedino što sada fali je što se pijuk u garaži nigde ne vidi. Pitam se gde je to otišlo…
(Stil)