Marija Dapirka već više od deset godina živi u nadi. Nekada je to bila nada da će joj život biti pošteđen, jer je u Vijetnamu osuđena na smrtnu kaznu.
Danas, 38-godišnja Ruskinja veruje da će uskoro biti slobodna i ponovo zagrliti svoje najbliže.
Ova neverovatna priča počela je 2014. godine, kada je Marija mislila da je pronašla ljubav svog života. Već godinu dana je živela na Tajlandu, radila kao vodič i štedela za stan u Rusiji. Tada je upoznala fudbalera iz Afrike, Nika, i njihova veza je brzo postala ozbiljna.
Planirali su venčanje, a Marija je odlučila da ga upozna sa svojom porodicom. Spremali su se za put u Rusiju, a Nik je kupio veliki kofer kako bi poneli poklone za sve.
U poslednjem trenutku, planovi su se promenili – Nik je rekao da će doći kasnije, a Marija je sama krenula kući.
Međutim, na aerodromu u Hošiminu sve se srušilo. U njenom prtljagu pronađeno je skoro tri kilograma narkotika. Njeni najbliži su uvereni da nije imala pojma o tome i da je droga pripadala Niku.
Ali vijetnamske vlasti nisu imale strpljenja da dublje istražuju slučaj – Marija je uhapšena i suočila se sa najtežom mogućom kaznom.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Četiri godine njena porodica i advokati borili su se da joj spasu život. Na kraju su uspeli – smrtnu kaznu su joj preinačili u doživotnu robiju.
Marija je skoro deset godina provela u vijetnamskom zatvoru, ali su njeni najbliži nastavili borbu za njenu ekstradiciju u Rusiju.
Posle šest godina upornog zalaganja, u jesen 2024. godine Marija je prebačena u zatvor u Rostovskoj oblasti.
„Samo da ne jedem više pirinač“
Za nju je to bio novi početak, ali ni malo lak. Nakon deset godina u toploj klimi, sada se suočava sa hladnim zimama. Iako Rostov nije najhladniji deo Rusije, Mariji je hladno, često se prehladi i razboli.
Prošle jeseni porodica joj je poslala toplu odeću, ali i dalje nije dovoljno. Lekari joj daju terapiju, ali njen imunitet je oslabljen.
„Sada u sobi ima oko 20 devojaka, dok je u Vijetnamu bila smeštena sa samo tri cimerke. Cela grupa broji više od stotinu zatvorenica, pa se još navikava na gužvu.
Ali trudi se da bude aktivna – učestvovala je u novogodišnjem takmičenju, recitovala pesme, peva“, ispričala je njena majka ruskim medijima.
Marija sada radi u zatvoru – šije velike vreće i često ima noćne smene. Ipak, ne žali se. Posle deset godina u vijetnamskom zatvoru, gde je svaki dan jela samo pirinač, sada joj hrana deluje kao prava gozba.
„Daju nam supu, glavno jelo, kompot. Konačno sam se najela ruske hrane“, rekla je majci.
Njena porodica joj pomaže koliko može. U zatvoru postoji onlajn prodavnica, pa joj naručuju mlečne proizvode, kobasice i slatkiše. Knjige su joj još jedna velika uteha – čitanje joj pomaže da pobegne od surove realnosti.
Njeni advokati sada rade na pripremi dokumentacije za mogući uslovni otpust. Porodica se nada da će Marija uskoro biti slobodna.
„Otkako se vratila u Rusiju, mnogo sam mirnija“, zaključuje njena majka.
(Žena)