Manastir je u svojoj viševekovnoj istoriji nekoliko puta ostajao pust i bivao obnavljan.
Nad ulazom u Bokokotorski zaliv, manastir Savina, između neba, zemlje i mora, postojano, vekovima svedoči o suštini pravoslavlja, koje se u Savinom imenu i delu ogleda.
Pitanje starosti manastira Savine nije sa sigurnošću utvrđeno niti se može pouzdano reći ko ga je osnovao.
Po predanju, mala crkva Uspenja Presvete Bogorodice potiče iz 1030. godine a sasvim je izvesno da je ovakva kakva je danas podignuta u 15.veku, kao i crkva Svetog Save za koju predanje govori da je temelje osveštao sam Sveti Sava u 13. veku.
Manastir je u svojoj viševekovnoj istoriji nekoliko puta ostajao pust i bivao obnavljan.
Najznačajnija obnova dogodila se krajem 17. veka kada se u Savini nastanjuju monasi iz porušenog hercegovačkog manastira Tvrdoš na čelu sa episkopom Savatijem Ljubibratićem.
Ovom velikom obnovom otpočinje novi manastirski život koji će svoj vrhunac dostići u drugoj polovini 18. veka.
Manastir Savina sa svojom bogatom bibliotekom zauzima ugledno mesto u srpskoj kulturi. Ovde se, osim štampanih knjiga, čuva prebogata zbirka starih rukopisa iz vremenskog razdoblja od 14. do 18. veka.
Tu su četvorojevanđelja, oktoisi, služebnici, trebnici, akatisnici, kanonici i irmologije, tipik i krmčija, hronograf, egzegetski i omilitički spisi svetih otaca, zbornici, posebno apokrifni zbornici i molitvenici, pomjanici i slično.
Najznačajnija je Savinska krmčija, jedan od prepisa Zakonopravila Svetog Save iz 16. veka. Po svom sadržaju ovaj prepis je potpuniji i bogatiji od ostalih prepisa.
Najznačajniji svešteni predmet koji se čuva u manastirskoj riznici je krst Svetog Save, okovan srebrom i zlatom.
Ovo je, koliko je poznato, jedini krst koji je pripadao Svetom Savi a koji je ostao sačuvan u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.
Pretpostavlja se da je iz Mileševe prenet u Tvrdoš a zatim u Savinu, mada se ne isključuje ni mogućnost da ga je sam Sveti Sava ostavio ovde onda kada je pohodio ove krajeve i kada je osvetio temelje manastirske crkve Svetog Save koju je posvetio svom nebeskom zaštitniku Svetom Savi Osvećenom, piše na sajtu manastira.
Riznica nemerljivog bogatstva
– Sveti Sava bio izmiritelj, prosvetitelj, znači sve su to izvori ljubavi božje. A ljubav božja jeste Hristos, sami Bog.
Ovde je osnovao Zetsku episkopiju u Stonu, i po predanju, moguće je da je taj krst, od tada ovde, u Savini, da se čuva.
Drugo predanje govori da je moguće da je došao sa doseljavanjem kaluđera iz manastira Tvrdoš, kada su pod pritiskom Turaka 1693-1694. prešli ovde, u manastir Savinu, a do Tvrdoša, moguće da je taj krst došao čak iz Mileševe – ispričao je iguman Makarije.
U velikoj crkvi je i čudesna ikona Majke Božje, a tu se čuva i deo moštiju – ruka carice Jelene, supruge cara Dušana.
U manastirskom arhivu su vredne povelje, Krmčija – zakonopravilo Svetog Save, ovde je grob Njegoševog učitelja, jeromonaha Josifa Tropovića…
Posle službe u ovom manastiru, krenuo je, ka Marselju, na svoje poslednje putovanje, kralj Aleksandar Karađorđević, a njegov potpis, poslednji, sačuvan je u manastirskoj knjizi.
I savinska istorija i sva tri manastirska hrama, ne svedoče samo trajanjem o snazi i temeljima Srpske pravoslavne crkve. Njihov zavet živi u narodu.
Zato, Savina, vekovima ugneždena u Savinskoj dubravi, slovi za „pravoslavnu dušu Boke“.
(Religija)