Očekivala je da će se ispuniti ono uverenje da će joj svekar i svekrva pomagati, međutim, usledio je najgori mogući scenario.
Nekada je bilo sasvim normalno živeti u velikim zajednicama sa mužem i decom i nekima od roditelja. To je bila uobičajena praksa koja je podržavala zajedništvo i saradnju među članovima porodice.
Međutim, sa evolucijom društva i promenama u vrednostima, ova praksa je postala predmet kontroverzi i razdora.
Milica V. (34) iz Niša se suočila sa ovim izazovom nakon udaje za ljubav svog života.
Međutim, umesto da započne život iz snova, jedna pogrešna odluka ju je dovela do situacije koju nije mogla ni da zamisli.
Prenosimo njenu ispovest u celosti.
– Ljudi oko nas su često imali običaj da kažu: „Vama mora da je divno, uvek se možete spustiti kod svekrve na ručak, i znaš koliko će ti značiti kada dobijete dete.“
A ja sam imala običaj da pregrizem jezik i pomislim kako ovu pretpostavku mogu doneti samo oni koji nisu prošli i osetili na svojoj koži izvorno balkanski, sirovi, koncept zajednice – ali u modernijem, lepo upakovanom obliku.
Neću biti kategorična i pokušaću da razumem i drugu stranu – da, ovo zaista može zvučati idilično, život jeste postao užurban, ispunjen pritiscima, rokovima i moranjima – počela je ona svoju ispovest.
Prema njenom mišljenju, postoji nekoliko varijacija na temu zajednice, ali od tri mogućnosti ona bira treću.
– Postoji nekoliko varijacija na temu zajednice: zajednički život unutar jedne kuće, na istom spratu – po meni najteža i po ženu katastrofalnija varijanta; druga mogućnost je život supružnika na odvojenom spratu roditeljske kuće, ali sa zajedničkim ulazom u istu – ublažena varijanta pakla, ali i dalje sa sličnim posledicama kao i prva.
I poslednja, ali ne i najmanje važna – život na spratu roditeljske kuće, sa odvojenim ulazom i svom slobodom ovog sveta. Nadam se da ovo zvuči dovoljno ironično – navela je besno.
Ona se zalaže za treću varijantu.
– Sigurno se pitate zašto žena pristaje na zajednicu i kako uopšte dođe do toga da mladi bračni par odluči da živi na ovaj način? Razlozi su brojni – naglasila bih pre svega finansijski aspekt, koji se većini nameće kao najvažniji.
„Pa on ima sređen sprat kuće, nećete valjda ići na stan i plaćati kiriju?!?“ Upitni pogledi dušebrižnika na moje prećutno negodovanje i crvene zastavice koje mi se vijore pred očima. Crvene zastavice ipak nisu toliko vidljive kroz ružičaste naočare ljubavi.
Početak zaista jeste bio idiličan. Zvuk alarma uz koji se budite sa radošću, razgovori i prva jutarnja kafa, sa još uvek čujnim leptirićima u stomaku – dodala je ona.
Istakla je da je najvažnije da postoji ljubav, ali da je bitno da par živi sam, bez njegovih roditelja.
– Želim da ova moja ispovest bude, ne pouka, jer pouke imaju uvek istu, preslikanu poentu za sve – nego tapšanje po ramenu, dobronamerna i saosećajna misao koja će vas navesti na razmišljanje, ukoliko želite da odaberete put koji sam odabrala ja.
Zajednica je surova, mučna i, u većini slučajeva, ako se ne preduhitri, sa katastrofalnim posledicama. Idilični početak nas je zavarao.
Naveo me je da pomislim da sam deo jedne divne, harmonične celine, u kojoj svako ima sopstveni integritet, a naročito ja – jer zaboga, imamo svoj sprat, niko ne može da nam smeta – ispričala je.
Svaka zajednica treba da ima svoj zakon, odnosno pravila ponašanja koja će svi članovi porodice poštovati.
– Ali, u zajednici postoje posebno definisani zakoni, sve u zavisnosti od članova koji je čine. Zakoni su često trpeli izmene i dopune, da bi na kraju poprimili svoj konačan oblik – ipak nemamo u potpunosti definisana prava, jer, znate, „ovo je naša kuća i mi nećemo odustati od svojih pravila.
Sprat jeste vaš, ali kuća nije.“ Time polako gubite osećaj da je tu zapravo išta vaše, i gubite osećaj za dom. I to počinje da boli.
Počinje da boli i činjenica da je drugoj strani podjednako teško, ali da zbog čudne, mogli bismo reći emotivno-manipulativne veze sa roditeljima, ne može da vas podrži. A podrška je jako važna, gotovo presudna.
Važne su granice, karakter i stav – ovo su isključivo mere koje služe za uspostavljanje trenutnog osećaja mira, za ostatak života u miru je potrebno odvajanje – rekla je ona.
Ona smatra da je ključno odvajanje, odnosno da svako ima svoj mir.
– Iako sam se trudila da “udovoljim” svekrvi i svekru, sve više me je gušio život u zajednici. “Dobronamerni” saveti, a i zahtevi su se gomilali, a ja sam se našla u začaranom krugu. Počeli su sve više da se mešaju u u život mog supruga i mene.
Mislila sam da ćemo to prevazići. Naš idiličan brak je bio na velikom ispitu, na korak do razvoda. Ali nikada ne možete u potpunosti da se izborite, jer je ova borba doživotna. Trpljenje, ćutanje i gušenje sopstvenih osećanja na koncu vode ka gušenju odnosa ili gušenju sebe samog.
A ja nisam želela da se ugušim – ja sam morala da izaberem sebe – istakla je.
Nažalost, celokupan sukob uticao je da se ljubav među njima ugasi.
– A kako je moj suprug izabrao roditelje, naša ljubav se raspršila brzinom svetlosti.
Posle 10 godina provedenih zajedno, postali smo dva stranca koja se oko svega svađaju, do granice da ne možemo da se podnesemo. Iako smo se zavoleli još tokom srednjoškolskih dana, u braku smo jedva bili dve godine…
I sve to, jer smo dozovlili da nam se drugi mešaju u život! I želim vam da uvek, koliko god to izgledalo teško i naizgled neizdrživo, izaberete sebe.
Da slušate svoj unutrašnji glas, obratite pažnju na crvene zastavice i pratite svoj put, jer put ka sebi je uvek jedini ispravan – zaključila je ona, a ispovest prenosi „Novi početak“.
(Srećna Republika)