Kada su lekari nemoćno širili ruke, iskrena vera i molitve su suze vapaja pretvorile u suze radosnice.
Goran Nikolov iz Inđije svojim životom svedoči o snazi molitve i veri u čudesnu blagodat Božiju. Nakon deset dana provedenih u komi, vratio se u život na način koji ni lekari nisu mogli da objasne.
Njegova supruga, obasjana nadom i uverena da Gospod nikada ne ostavlja one koji Mu se s poverenjem obraćaju, otišla je u manastir Tumane i pred moštima Svetih Zosima i Jakova prolila suze molitve za njegov povratak.
– Bio sam u komi deset dana. Posle toga, po izlasku iz kome, završio sam na Institutu u Sremskoj Kamenici, gde mi je ugrađen pejsmejker – započinje svoju priču Goran.
Njegova rečenica je jednostavna, ali u njoj odzvanja čitav jedan svet bola, neizvesnosti i iskušenja kroz koja je prošao.
No, u njegovoj sudbini ispisano je nešto dublje – ispisana je priča o veri i nadi, priča o snazi molitve koja je pokrenula nebo.
– Supruga je dan pre nego što sam se probudio iz kome bila u manastiru Tumane, molila se za mene. Posle toga je dolazila još nekoliko puta u Tumane, jer ja zbog bolesti nisam mogao da hodam – seća se Goran.
Njegove reči donose sliku žene koja, u bolu i ljubavi, sklopljenih ruku pred ikonom, traži milost za svog supruga, predajući njegov život u ruke Gospoda.
I dogodilo se čudo. Goran ne samo da se probudio iz kome, već je započeo neverovatan oporavak, bez težih posledica.
– I to mi je pomoglo. Prohodao sam, nema nekih većih posledica – kaže on, svedočanstvom osvetljavajući put svima koji se nalaze u životnim iskušenjima.
Zahvalnost koja ispunjava njegovo srce odvela ga je nazad u svetinju gde su se čule molitve njegove supruge – da zajedno, u jednom glasu i srcu, zahvale Bogu i svetiteljima.
– Posle oporavka, supruga i ja smo došli u Tumane da blagodarimo Svetima Jakovu i Zosimu
Ove reči odzvanjaju kao pouka i podsećanje – molitva nije nemo uzdizanje reči ka nebu, već most između zemlje i Božije blagodati. Snaga ljubavi, vera i istrajnost učinile su da se Goran vrati u zagrljaj svojih najmilijih.
U vremenu kada su mnogi skloni da sumnjaju, kada se duh čoveka lomi pod teretom straha i bolesti, svedočanstvo Gorana Nikolova ostaje svetionik nade – znak da Bog ne zaboravlja one koji u Njega veruju i koji Mu se s ljubavlju obraćaju.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
(Religija)