Poruka Svetog Teofana je jasna – pravi put spasenja zahteva da se podvrgnemo ognjenom očišćenju kroz unutrašnje pročišćavanje, što je proces u kojem duša prolazi kroz patnju i čišćenje strasti, kao što se metal čisti vatrom.
Samo onaj ko je spreman na takvu žrtvu i unutrašnje čišćenje može postati prijatna žrtva Bogu, koja je u stanju da se potpuno posveti Božijoj volji.
Na kraju, bez ovog duhovnog „posoljenja ognjem“, nema spasenja, jer je samo kroz ovo pročišćenje moguće izbaviti se od večnog ognja.
Sveti Teofan u svojoj misli za 31. ponedeljak po Pedesetnici kroz reči Isusa Hrista iz Evanđelja po Marku (Mk. 9,49) naglašava neophodnost žrtve i samoodricanja na putu spasenja.
On govori o tome da će „svaki ognjem posoliti“, što znači da će svaka duša koja želi da se spase biti pročišćena kroz patnju, post i unutrašnje čišćenje.
Ovaj proces čišćenja, sličan dejstvu vatre na metal, može biti bolan, ali je nužan za duhovni napredak.
Sveti Teofan ukazuje na to da žrtve koje prinosimo, bilo da su to naše vrlinske borbe ili odricanja, moraju biti iskrene i neizbežne.
Iako žrtve mogu biti teške, čak i kada se od nas traži da se odreknemo nečega dragocenog, poput oka ili desne ruke, važno je da ih prinesemo Bogu bez žaljenja.
Ako žrtvu izbegavamo ili za nju nismo spremni, posledice mogu biti večne – u ovom životu nas čeka duhovno čišćenje, a u večnom životu – večna patnja.
Poruka Svetog Teofana je jasna: pravi put spasenja zahteva da se podvrgnemo ognjenom očišćenju kroz unutrašnje pročišćavanje, što je proces u kojem duša prolazi kroz patnju i čišćenje strasti, kao što se metal čisti vatrom.
Samo onaj ko je spreman na takvu žrtvu i unutrašnje čišćenje može postati prijatna žrtva Bogu, koja je u stanju da se potpuno posveti Božijoj volji.
Na kraju, bez ovog duhovnog „posoljenja ognjem“, nema spasenja, jer je samo kroz ovo pročišćenje moguće izbaviti se od večnog ognja.
„Jer će se svaki ognjem posoliti, i svaka će se žrtva solju posoliti (Mk.9,49). Nešto pre ovoga Gospod je govorio o tome da je neophodno biti spreman na žrtve svake vrste i na svakojaka dela samoodricanja, sa ciljem da se istraje na dobrom putu.
Žrtve treba prineti bez razmišljanja, pa makar bile dragocene, kao oko, ili neophodne, kao desna ruka. Jer, ako budeš žalio da prineseš takvu žrtvu, i usled toga skreneš sa pravog puta na krivi, bićeš prinuđen da u budućem životu stradaš večno. I tako, prinosi žrtvu – mučnu i žalosnu ovde, kako bi tamo izbegao mučenje.
Bez ovdašnjeg ognjenog očišćenja nije moguće spasti se od večnog ognja. Svako ko želi da se spase dužan je da bude posoljen ognjem, da prođe kroz ognjeno očišćenje.
Svi smo mi, po zakonu stvaranja, dužni da sebe prinesemo na žrtvu Bogu. Međutim, svi smo mi nečisti. Zbog toga treba najpre da se očistimo, kako bismo postali žrtva prijatna Bogu.
Međutim, onaj ko počne da se čisti, da iz duše odstranjuje strasti, oseća bol kao od žeženja ognjem. Dejstvo unutrašnjeg samoočišćenja je slično dejstvu ognja kojim se čisti metal. Metal nema osećanja. Kad bi ih imao, osećao bi istovremeno i čišćenje i žeženje.
Isto to se dešava i sa čovekom koji sam sebe čisti. Čisteći se, on kao da sav biva žežen ognjem. Očišćavajući oganj prolazi kroz sve njegove delove, kao što so prodire u soljeno telo. I samo onaj ko se očišćuje, biva prava bogougodna žrtva.
Zbog toga je neophodno da svako bude posoljen ognjem, slično kao što se u Starom Zavetu svaka žrtva solila pre prinošenja na svespaljivanje“.
(Religija)