Život ovog vojskovođe popočinje da se menja sa ratom između Rusa i Turaka za Krim sredinom 19. veka.
Da su čudni putevi Gospodnji pravi primer je turski paša Jusuf Oglu, koji se proslavio kao pravoslavni monah.
Priču o ovom neverovatnom čoveku na svom Instagram profilu podelio je otac Goran Kovačević i sve doveo do suza.
Život ovog vojskovođe popočinje da se menja sa ratom između Rusa i Turaka za Krim sredinom 19. veka. Jedan od komandanata koji je predvodio tursku vojsku bio je i Jusuf Oglu, čak je imao i počasnu titulu paše.
Kada su Turci u borbama zarobili neke ruske vojnike, krenuli su i da ih muče. Jusuf paša je lično odobravao mučenje, pa ih je i posmatrao. Bio je prosto opčinjen nepokolebljivošću i hrabrošu ruskih vojnika. Čak je znao i da ih upita, odakle im osmeh na licu kad znaju da ih čeka smrt. Na kraju je shvatio da ruski vojnici svu snagu i veru crpe iz vere u Isusa Hrista.
Posle toga je rešio da istraži pravoslavlje koje mu se mnogo svidelo. Prema njegovim žitijima, posle nekih 20 godina od tada, krstio se i primio pravoslavlje, spremao se da napusti Tursku i ide u Persiju.
Međutim, Turci su saznali za njegovu izdaju islama, uhapsili su ga, a posle toga krenuli i surovo da ga muče. Između ostalog, urezivali su mu i krstove u kožu na grudima. Na kraju su mu polomili i sve kosti. Misleći da je mrtav, Turci su ga bacili kako bi ga psi dokrajčili.
Jusuf paša je preživeo i imao sreću da su ga takvog našli neki ruski trgovci. Kad im je rekao šta ga je zadesilo i videvši ga takvog unakaženog, smilovali su se na njega i prebacili ga na Kavkaz. Ostavili su ga kod jedne žene da ga neguje dok se ne oporavi.
Oporavio se jeste, ali nije bio ni nalik onom čoveku od ranije. Mučenje je ostavilo ogromne posledice – sada je bio poguren i hodao je sa štapom. Uspeo je da se prebaci takav do Odese pa je posle živeo u Kazanju i prema žitijima, dosta vremena je provodio na pokloničkim putovanjima.
U jednom momentu, dok je bio u čuvenom Optinskom manastiru, totalno je zanemoćao. Tu su ga primili u manastirsku bolnicu, a kako nije dobro pričao ruski a verovao je da mu se bliži kraj, pitao je da li neko od sveštenstva priča francuski kako bi ga ispovedio i pričestio. I Božjom voljom, ispostavilo se da starac Varsanufije priča francuski i tako je on čuo neverovatnu priču o Jusuf paši, koji je na krštenju dobio ime Nikola.
Nikola ga je zamolio da dok je živ nikome ne priča ono što mu je rekao. Tokom boravka u bolnici Nikola se oporavio, ostao u manastiru gde je postao monah i primio malu shimu. I znao je vrlo često da pita starca Varsanufija da li on čuje anđeosko pojanje koje njemu veoma prija.
Starac ga nije čuo, ali je čuvao Nikolinu tajnu da je bio uznese na nebesa i pričao da se u njegovom prisustvu osećao neverovatno. Govorio je da je Nikoli svetlelo lice dok je govorio. Tražio je od njega da mu opiše „nebeske stanove“ koje je viđao dok je slušao anđeosko pojanje, Nikola mu je govorio da se to ne može opisati, ali da će uskoro i sam videti.
Vrlo brzo je i umro, kratko je poživeo u manastiru. Jedan drugi starac Anatolije, dobio je blagoslov da objavi priču o Jusuf paši odnosno monahu Nikoli.
Inače, kad su Jusufa Nikolu kupali pred smrt, telo mu je celo bilo u ranama, baš onakvim kakvim su ga mu Turci naneli. Bio je sav u ranama od bičevanja, a na grudima su mu se videli urezani krstovi.
(Republika)