Tajna bakinog nasleđa

Kažu da tuga dolazi u talasima, ali meni je ličila na korak u mraku — kao da promašite stepenik i izgubite tlo pod nogama. Moja baka, Ketrin, nije bila samo porodica. Bila je moje sidro, moje sigurno mesto. Pored nje sam se osećala bezuslovno voljeno. Stojeći pored njenog kovčega prošle nedelje, imala sam osećaj kao da pokušavam da dišem sa samo pola pluća.

Prigušeno svetlo pogrebnog doma bacalo je blage senke na njeno spokojno lice. Seda kosa bila je uredno nameštena, a omiljena biserna ogrlica počivala na njenoj ključnoj kosti. Prelazeći prstima preko uglačanog drveta kovčega, preplavile su me uspomene. Pre samo mesec dana sedele smo u njenoj kuhinji, pile čaj i smejale se dok mi je otkrivala tajnu svojih kolačića sa šećerom.

„Emerald, dušo, sada te čuva odozgo“, rekla je gospođa Anderson, naša komšinica, spuštajući ruku na moje rame. „Tvoja baka nikada nije prestajala da priča o svojoj dragoj devojčici.“

„Sećate li se njenih pita od jabuka? Cela ulica je znala da je nedelja samo po mirisu“, rekla sam.

„Oh, te pite! Slala bi te sa parčetom svakoj kući, ponosna kao paun. ‘Emerald je pomogla oko ove’, govorila bi. ‘Ima savršen osećaj za cimet.’“

„Pokušala sam da napravim jednu prošle nedelje“, priznala sam, glas mi je zadrhtao. „Nije bila ista. Htela sam da je pozovem da pitam gde sam pogrešila — a onda… srčani udar… hitna pomoć…“

„Znala je koliko je voliš. To je najvažnije“, zagrlila me je gospođa Anderson.

Dok sam razgovarala sa njom, videla sam majku kako prilazi kovčegu i nešto ubacuje unutra — mali paket. Srce mi je stisnulo. Godinama, mama i baka nisu bile bliske. Nije bilo razloga za taj paket — osim što nešto nije bilo u redu.

Kada su svi otišli, prišla sam kovčegu. Pod naborom bakine plave haljine ugledala sam ivicu plave tkanine. Drhtavim rukama izvadila sam paket i spustila ga u torbu.

Kod kuće, u staroj fotelji, pronašla sam plavu maramicu sa izvezenim slovom „C“. Unutra su bila pisma — desetine njih, upućena mojoj majci, bakinom rukom.

Prvo je počinjalo:

„Viktorija,
Znam šta si uradila. Mislila si da neću primetiti nestanak novca? Mesecima su male sume nestajale sa računa… Tvoje kockanje mora prestati. Uništavaš sebe i ovu porodicu…“

Ruke su mi se tresle dok sam čitala. Pisma su otkrivala godine laži, nestalih hiljada dolara, obećanja koja nikada nisu ispunjena.

Poslednje bakino pismo ostavilo me je bez daha:

„Sve što posedujem ostavljam Emerald — jedinoj osobi koja mi je pokazala pravu ljubav, bez interesa. I dalje te volim. Ali ne mogu ti verovati.“

Zatim sam pronašla još jedno pismo — od moje majke, napisano dva dana nakon bakine smrti:

„Dobro, pobedila si. Uzela sam novac. Tvoj plan neće uspeti. Emerald me obožava. Daće mi sve što zatražim. Na kraju, ja pobeđujem.“

Te noći nisam spavala. U zoru sam je pozvala:

„Mama, možemo li na kafu? Baka je ostavila nešto za tebe.“

Sedele smo u tihom kafiću. Pred nju sam spustila zamotani svežanj. Unutra su bila prazni papiri i dva pisma — bakino i moje.

U mom je pisalo:

„Mama,
Imam sva ostala pisma. Ako pokušaš da me izmanipulišeš ili da uzmeš ono što mi je baka ostavila, svi će saznati istinu.
Emerald“

Lice joj je izgubilo boju.

„Volim te, mama. Ali to ne znači da možeš da me koristiš. Izgubila si moje poverenje.“

Ostavila sam je samu za stolom, sa težinom svojih laži i bakinom istinom. Tog dana sam shvatila da neke tajne ne mogu ostati zakopane — bez obzira koliko duboko pokušamo da ih sakrijemo.