Život nije lak i često nas tera na tragične izbore. Antonija Kuper podelila je svoju potresnu životnu priču, koja je mnogima naterala suze na oči.
Ova sedamdesetsedmogodišnja žena otkrila je da je „tiho“ okončala život svog sina Hamiša koji je bio smrtno bolestan od neuroblastoma, retkog karcinoma koji pogađa uglavnom decu.
Uradila je to ubrizgavajući u njega smrtonosnu dozu mofrijuma kako bi ga oslobodila bola koji je patio dok se borio sa rakom u četvrtoj fazi, a sada se i sama suočava sa terminalnom dijagnozom.
Antonija je govorila za BBC Radio Oksford dok je vodila kampanju za izmenu zakona o dobrovoljnom umiranju, koji je trenutno nezakonit u Engleskoj. Njen sin Hamiš imao je samo pet godina kada mu je dijagnostikovana agresivna bolest, a prognozirali su mu tri meseca.
Mladić je prošao 16 meseci „zverskog“ lečenja raka u bolnici Grejt Ormond strit i produžen mu je život, ali njegova mama kaže da je ostao u velikim bolovima.
– Kada je rekao da ga jako boli, rekla sam: ‘Želiš li da ti uklonim bol?’ i rekao je: ‘Da, molim te, mama I preko njegovog Hickman katetera, spoljašnjeg, dala sam mu veliku dozu morfijuma koji je tiho okončao njegov život – otkrila je majka.
Antonju su pitali da li veruje da je Hamiš znao da namerava da mu okonča život.
– Osećam se veoma snažno u trenutku kada mi je Hamiš rekao da ga boli, i kada me je pitao da li mogu da uklonim njegov bol, znao je, znao je negde šta će se dogoditi.
Ali ne mogu vam očigledno reći zašto ili kako, ali ja sam bila njegova majka, on je voleo svoju majku, i ja sam ga potpuno volela, i nisam htela da dozvolim da pati, i osećam da je zaista znao kuda ide.
Bila je to prava stvar. Moj sin je bio suočen sa najstrašnijom patnjom i intenzivnim bolom, nisam mu dozvolila da prođe kroz to – rekla je.
Upitana da li razume da je potencijalno priznala ubistvo iz nehata, odgovorila je potrvrdno.
– Ako dođu 43 godine nakon što sam dozvolila Hamišu da mirno umre, onda bih morala da se suočim sa posledicama. Ali oni bi morali da budu brzi, jer i ja umirem – dodala je ona.
Stigla je najgora sudbina
Sada četiri decenije kasnije, Antonja i sama pati od neizlečivog raka, za koji kaže da je učvrstio njene stavove o asistiranoj smrti.
Pobornici kampanje „Pravo na smrt“ tvrde da ljudi treba da imaju pravo da biraju kada i kako će umrijeti kako bi izbjegli patnju.
U međuvremenu, kritičari kažu da bi promena zakona „izvršila pritisak na ugrožene ljude da okončaju svoje živote“.
Policija doline Temze saopštila je da je „upoznata sa izveštajima koji se odnose na očigledan slučaj asistirane smrti sedmogodišnjeg dečaka 1981. godine“.
U Srbiji se već 15 godina vodi polemika o tome da li eutanaziju treba dozvoliti ili ne. U Holandiji je ova procedura odobrena od 2002. godine, ali se povela žučna rasprava o tome da li fički zdravoj osobi treba odobriti „ubistvo iz milosrđa“.
Eutanazija u Srbiji nije dozvoljena, a već više od 15 godina vode se oštre polemike o toj temi.