Mišel Mekga je britanska novinarka koja se pre nekoliko godina odvažila na neverovatnu avanturu – rešila je da godinu dana ne troši novac ni na šta osim na komunalije, hranu i osnovne higijenske potrepštine.
Ona je uspela u nameri da realizuje ovaj izazov, a evo šta je tokom istog naučila i koliko je uštedela. Njenu ispovest za „Telegraph“ prenosimo u celosti.
U novembru 2015, na Crni petak, zaklela sam se da ću izaći iz potroščakog kruga i iz temelja promeniti svoj odnos sa novcem: obećala sam da neću ništa trošiti godinu dana.
Pošto sam 10 godina radila kao novinar u oblasti finansija, moji prijatelji, porodica i kolege verovali su da briljantno upravljam svojim finansijama, ali to nije bilo sasvim tačno.
Iako nisam imala dugovanja, moji bankovni izvodi bili su prepuni nepotrebnih troškova. Kada sam se pribrala i pogledala te izveštaje, bila sam zaprepašćena činjenicom koliko sam moje plate bezumno bacala.
Shvatila sam da sam potrošila 400 funti za kafe za poneti za godinu dana, što je ogroman iznos, posebno jer ja čak i nisam ljubitelj kafe. Da ne spominjem obroke u restoranima, runde piće, odeću i druge nasumične troškove.
U septembru 2013. sa suprugom Frenkom kupila sam veliku kuću u Londonu sa pozamašnom hipotekom. Nismo mogli da priuštimo sebi da zadržimo našu staru kuću, pa dok smo renovirali novu većinu toga što smo posedivali stavili smo u skladište.
Šest meseci smo živeli u uslovima koji su podsećali na gradilište, dok smo menjali cevi za struju i vodu, rušili zidove i renovirali celokupni prostor. Izleti do naše skladišne jedinice bili su retki i bila sam iznenađena koliko je zapravo lako živeti bez većine onoga što imam.
To me je navelo da razmislim o svojim izdacima i da preispitam koje su to stvari koje su mi zaista potrebne. I Frenk se osećao preplavljenim ogromnom količinom stvari koje imamo i tokom sledeće godine otarasili smo se 80 odsto onoga što imamo.
Kutije i kutije stare odeće, starog posuđa, ćilima, lampi, stolica, slika… Sve smo to poslali u lokalnu dobrotvornu ustanovu.
Počela sam da čitam o minimalizmu na internetu i saznala za Dan bez kupovine, antipotrošački pokret, koji pada upravo na Crni petak i podstiče ljude da ne troše ništa na taj dan u godini kada se potroši najviše novca na šoping.
To mi je dalo ideju: lako bih mogla da sprovedem dan bez kupovine, ali da li bih mogla da izdržim godinu dana bez kupovine?
Ako ne potrošim ništa tokom čitave godine, to bi učinilo čuda za moje finansije, a ujedno bi me sprečilo da popunim svoje prazne police nepotrebnim stvarima.
Zvučalo je ekstremno, ali sam i ranije imala planove potrošnje i oni bi uvek pali u vodu u mom prvom noćnom izlasku. Delovalo mi je da cela jedna godina bez trošenja jedini način da potpuno resetujem svoj odnos sa novcem.
Trošila sam samo na najosnovnije, bez ikakvog zadovoljstva
Prvo, postavila sam sledeća pravila: plaćaću hipoteku, komunalije, životno osiguranje, dobrotvorne donacije i račun za mobilni telefon (1. 896 funti mesečno).
Takođe, kupovaću osnovne toaletne potrepštine i sredstva za čišćenje. Osim toga, moraću da jedem. Ali neće biti budžeta za luksuz, to znači da nema bioskopa, noćnih izlazaka u pab, naručivanja hrane ili obroka u restoranu, nema nove odeće, članstva u teretatni, čak ni čokoladice.
Ograničala sam sebe i kada je reč o prevozu – nema novca za gorivo, a to je značilo da svuda idem biciklom!
Odlučila sam i da se neću oslanajti na svog muža, prijatelje ili porodicu – to nije bila poenta. U znak solidarnosti, moj muž Frenk pristao je da učestvuje u izazovu hrane; odredili smo kombinovani nedeljni budžet od 35 funti.
Uz kuvanje i strogo praćenje spiska kupovine, ovo je trebalo da nam pokrije sve obroke. Ipak, on se brinuo da je izazov previše ekstreman, a i moji prijatelji su bili zabrinuti.
Nakon što je prvi talas mog izaziva prošao i ja sam preživela prazničnu sezonu bez kupovine poklona, stvarnost me je udarila u lice.
Bio je januar, bilo je hladno, ružno i moji prijatelji nisu hteli da izađu osim ako izlazak nije uključivao pab ili alkohol. Zimski meseci su se vukli; svaki put kada sam sela na bicikl proklela sam sebe što nisam uključila u izazov i budžet za prevoz. Ali onda se desilo nešto divno – proleće!
Čim se vreme prolepšalo, moji prijatelji su hteli da idu u muzeje i galerije i da šetaju parkom. Moj društveni život je zaživeo ponovo. Shvatila sam da sam pogrešno pristupala izazovu. Pokušavala sam da živim svoj stari život, ali besplatno.
Umesto toga, morala sam da prihvatim drugačiju vrstu društvenog života. Počela sam da menjam svoju rutinu. Plivala sam, šetala i vozila bicikl u šumi, uživala sam u parku na suncu i na pikniku sa salatom od falafela koju sam ponela od kuće.
Ova jednostavna zadovoljstva usrećila su me mnogo više od skupe večere u restoranu. Moja rastuća ljubav prema prirodu dovela me je do najbolje tačke u celoj godini: letovanja sa Frenkom.
Nisam mogla da rezerviše hotel ili avionski let, pa smo privezali šator i vreće za spavanje za bicikle i biciklom otišli na more!
Proveli smo šest dana vozeći se oko obale Safolka, kampujući na divljim plažama i u osamljenim šumama. Nismo imali pristup tuševima, pa smo se kupali u moru, a kada nam je ponestalo hrane koju smo poneli od kuće, kupili smo jeftino pecivo u supermarketu, da ne bismo izašli iz zacrtanog budžeta.
Ova avantura je zbližila mene i Frenka i pokazala nam da ne moramo da trošimo novac da bismo bili srećni.
Šta mi je najviše nedostajalo?
Međutim stroga pravila mog izazova značila su da ne mogu da odem na godišnji odmor sa svojim prijateljicama na Ibicu. Dok sam ih ispraćala na taj put, osetila sam se iscrpljeno.
Bila sam užasnuta što sam to propustila, posebno jer se jedna od mojih prijateljica selila za Australiju i taj odmor je bio šansa da provedem više vremena sa njom pre nego što ode. Tada sam shvatila da su i moji prijatelji pogođeni mojim izazovom.
Takođe, užasno su mi nedostajali kozmetički proizvodi, posebno krema. Nikada nisam bila zavisna o tome, ali biciklizam je moju kožu učinio suvom i ispucalom, tako da sam strašno patila za kremom.
Shvatila sam i da mi nedostaje kupovina odeće, iako je i ovo usledilo iz nužde. Farmerke su mi bile izlizane od vožnje bicikla, patike su mi bile pocepane, kao i jakna, a i sve majice su mirisale na znoj i taj miris nije nestajao ni posle pranja!
Kako se bližio kraj izazova, jedva sam čekala da kupim novu odeću kako bih bacila svoje stare, iznošene stvari.
Koliko sam na kraju uštedela?
Kada je prošlo godinu dana i došao novi Crni petak, bila sam veoma nervozna. Navikla sam na svoj životni stil bez trošenja i nisam znala kako ću reagovati kada me pravila više ne sputavaju.
Prvo na šta sam potrošila novac bila je tura pića za moje prijatelje i porodicu jer su me podržavali tokom cele godine. Onda sam rezervisala let za Irsku kako bih mogla da posetim svog dedu.
Otišla sam u kupovinu odeće, ali sam prvo napravila spisak onoga što mi treba i nisam odstupila od toga. Te večeri sam sabrala koliko sam potrošila u poređenju sa prethodnom godinom i rezultat je bio izvanredan!
Uštedela sam dovoljno novca tokom godine da platim 22. 439 funti hipoteke! Sada sam korak bliže da se oslobodimo našeg duga!
Posle godinu dana bez trošenja, shvatila sam da cenim finansijsku sigurnost više od materijalne imovine. Takođe, shvatila sam da mi nisu potrebne stvari da bih bila srećna.
Provođenje vremena sa ljudima koje volim čini me srećnijom i ako imam novca na raspolaganju, radije bih ga potrošila na njih.
Godinu dana kasnije, ponovo sam procenila svoje prioritete u potrošnji i našla ravnotežu. Kupujem osnovno, ostavljam pomalo sa strane za praznike i provod, ali recimo ne kupujem više kafu za poneti.
(Žena)