Kad je u Bosni u vihoru rata bilo teško da se preživi, Nijaz je našao način, prodao je punicu za krompir
Nijaz Duharkić iz Kiseljaka ima veoma neobičnu i zanimljivu životnu priču. Da bi napravio kuću, podigao je čak 20 kredita, menjao 20 stanova, a danas otplaćuje samo jedan kredit.
Život je podredio radu, dok za ljubav nije imao mnogo vremena.
Međutim, nije ni slutio da će na neverovatan način naći ženu. Kako kaže, ženu je kupio i platio je 5.000 maraka i to od kuma.
– Pre rata sam radio u jednoj firmi, bio sam sam. Imao sam kuću, štalu i nešto stoke. Ranije su se ljudi mnogo česšće posećivali i tako mi je došao jedan stariji čovek.
Znajući da sam sam, pitao me je „da li bi se ti ženio?“. Rekao sam mu da mi treba žena, te da ako čuje da negde ima mlada žena za udaju, dođe i kaže mi.
On je sutradan došao i rekao mi da mi je našao ženu. – ispričao je Nijaz i dodao:
– Ja sam ženu kupio! Te 1992. godine, ona je bila izbeglica. Otac i brat su joj bili u zarobljeništvu. On je mene nahvalio kod nje, a ja sam mu obećao 5.000 maraka, ako nas spoji, praktično, kupio sam ženu.
Kad sam došao kod nje kući, video sam da razvija pitu i pomislio „mašala, razvija pitu, imaću šta jesti.“.
Kad je čovek počeo da me hvali, da bi se dokopao 5.000, žena je reagovala strogo. Rkela mi je „šta hočeš ti , stari?“. Ja sam joj odmah rekao kako stoje stvari i da želim da se ženim.
Počela je da mi priča svoju tužnu priču, a ja sam joj dao rok od 7 dana, da razmisli.
– Pristala je da se uda za mene, a ja sam joj u startu postavio dva pitanja. „Da li si bolesna i jesi li poštena, čak i ako nisi, ti reci?“, govorio sam joj ja da je navedem na tanak led. Rekla je da je zdrava i poštena i to je bilo to.
– Drugi dan, dolazi čovek koji nas je spojio i kaže meni „kume moj, kumašine!“, a do tada se nismo nešto ni družili. Zvao sam ga u sobu i dao mu 5.000.
Nijaz Duharkić i njegova supruga Edina suočavaju se sa teškim životnim okolnostima. Imaju četvoro dece, od kojih dvoje imaju posebne potrebe.
Edina je 70% invalid, operisala je kičmu i pati od hroničnih problema sa plućima. Nijaz takođe ima status invalida.
Njihova životna situacija dodatno je otežana time što žive u kući koja je u veoma lošem stanju, puna vlage. Ova vlaga naročito pogoršava Edinino zdravlje zbog njenih problema sa plućima, a situaciju komplikuje i briga o dvoje dece sa posebnim potrebama.
Edina je prošla kroz teške traume, jer je tokom rata bila u logoru u Kiseljaku sa svojom bebom, koja je tada imala samo dva dana.
Ovi teški životni uslovi dodatno opterećuju već narušeno zdravlje i čine svakodnevni život porodice Duharkić izuzetno izazovnim.
Nakon dve godine braka, kad je 1994. bila velika nemaština, našao je čoveka da mu proda taštu. Tašta je ranije pričala da bi se preudala. Bila je vredna, ali nije imala muškarca kraj sebe.
„Tašta je bila u Kiseljaku i tu je kutija cigareta bila jedna marka, a kasnije 100 maraka kad je bilo najgore u ratu.
Nađem rođaka koji je imao para i koji prodaje cigarete i kafu i ponudim mu da mu prodam taštu koja je vredna i zgodna da radi kod njega, a da mi on da 2000 maraka za nju.
Bili su negde slično godište. A on mi kaže na to – ja ti samo mogu krompira dati. A i krompir je u to vreme bio skup. I ja uzmem 100 kila krompira, a tašta ostane kod njega.“
Nijaz kroz šalu kaže da ju je prodao, međutim, njim je oboma odgovaralo da započnu zajednički život, a zauzvrat, Nijaz je dobio krompir da prehrani sebe i porodicu u teškim momentima.
„Ujutru me probudila tašta i kaže, ostajem ja kod ovog čoveka, prija mi.“
I danas dan oni zajedno žive i srećni su.
(Stil)