„Molila sam se da ARSA PREŽIVI NISAM NI JELA, NI PILA, NI SPAVALA“: Hrabra ispovest mame prevremeno rođene bebe o borbi za život svog sina

U očima Maje Pušice (42) iz Beograda stoji čitav jedan svet prepun pažnje i nežnosti koji je izgradila za svog sina Arsu, koji je prevremeno rođena beba.

Njihov put nije bio lak, imao je mnogo prepreka, ali su mama Maja, tata Rade i veliki borac Arsenije uspeli i došli do svojih srećnih dana.

– Prosto nekih momenta ne želimo da se sećamo, čak i slike koje su sa tog samog početka nekad kada suprug vraća, on gleda, a ja ne mogu.

I uvek se rasplačem i baš mi je teško, iako znam da je sada sve u redu. Ali kao majka ne možeš neke stvari da zaboraviš, ni ti, ni oni koji su bili sa tobom i sve to preživeli.

A sve te devojke, sa kojima sam ostala u kontaktu, sve se u principu isto osećaju, započela je Maja svoju priču o njenom Arseniju koji je prevremeno rođena beba.

Trudnoća iz vantelesne oplodnje

Sve je počelo sa embriologom Anom Jeremić, koja je, kako kaže Maja, napravila njenog dugo željenog sina.

– Trudnoća je bila sasvim uredna, s obzirom na to da je iz vantelesne oplodnje, a to nikada ne može da bude kao prirodnim putem.

Ipak, bila je sasvim uredna, pogotovo kada se uzme u obzir da imam i Hašimoto i insulinsku rezistenciju, a i ostala sam trudna kasno.

Ranije sam imala poteškoća sa trudnoćom, tako da sam se ja odlučila za vantelesnu. Dobro je da nam je uspela iz prve, i stvarno je bilo predivno.

Vantelesna je bila prijatno iskustvo za mene, iako znam da je mnogima teško, ali eto, nama je, hvala bogu, uspelo iz prve i bilo je lepo.

Prve komplikacije u trudnoći

Maja isprva nije imala nikakvih poteškoća, trudnoća joj je bila predivna, bila je aktivna, sve je bilo savršeno, bez ikakvih stresova, međutim, u jednom momentu se jednostavno desilo bez ikakvih razloga da su nutrine prestale da se sprovode do bebe.

– Zbog toga je bilo očekivano da će on u nekom momentu prestati da se hrani onoliko koliko bi trebalo i koliko je bilo očekivano za taj period trudnoće.

Međutim, on je i dalje napredovao, nikome nije bilo jasno kako, ali je napredovao sve vreme. I do momenta kada je porođaj urađen zato što je profesor Jurišić smatrao da tako treba, i bio je uvek u pravu, naravno, inače mi je trudnoću vodila i doktorka Žaklina, ali od tada kada je nastao problem umešao se doktor Jurišić, i bez njega ne bi bilo ništa.

On je smislio posebnu terapiju samo za mene, pila sam neke stvari koje je on propisao i to je definitivno pomoglo da preguramo do 33. nedelje, koju je odredio kao pravo vreme za porođaj.

Srećom, Maja je dobro reagovala na doktorovu terapiju i poslednjih mesec dana je ležala na patologiji u Narodnom frontu na 4. spratu.

– Tu moram da pohvalim sve sestre, koje su bile stvarno predivne, baš sve sestre.

Da ne pričam kakav je inače Narodni front i da je i tada bila temperatura kao što je sad sa klimama bio problem, a ja sam isto ležala leto pre toga na tih 40 stepeni, a gore je stvarno bio pakao i jako teški uslovi za trudnice pogotovo što je patologija u pitanju…

Porođaj u 33. nedelji

– Sve u svemu, odležali smo tamo i išli na taj planirani porođaj u momentu kad je trebalo. Porođaj je bio predivan, zaista je to iskustvo za mene bilo predivno.

Bila sam u spinalu i budna, tako da sam dočekala Arsu na grudi, bilo je predivno.

Tu je bio profesor Jurišić, bila je doktorka Mirjana Raščanin, koja je i privatno bila uz nas sve vreme i u vreme trudnoće i tokom boravka u bolnici i na kraju na porođaju sa nama, ona je dočekala Arsenija u ruke, i sve je bilo super.

Međutim, ubrzo smo dočekali bolničku bakteriju, koja je njemu napravila haos.

Trećeg dana nastaje ozbiljan problem

Arsenije je po rođenju dobio ocenu osam, što je za prevremeno rođene bebe odlična ocena, disao je sam i sve je bilo u redu, međutim, trećeg dana je zbog bolničke bakterije nastao ozbiljan problem.

– Pre nego što sam dobila tu vest, nervirala sam se što još uvek nisam dobila mleko, a što je zapravo bilo normalno s obzirom na to da sam imala carski rez i da u toj situaciji kreće malo kasnije.

Rano ujutru je došla dežurna doktorka i rekla da su imali užasan problem sa njim, da ima masivno krvarenje u plućima i da u principu nisu nikakve ni prognoze ni šanse, priča Maja kroz suze.

– To je bio neki najgori momenat gde se pitaš i zašto i kako. Prvo u sobi si sama, beba nije pored tebe, nemaš kontakt, ne možeš ni da uđeš da vidiš…

Sve u svemu, baš ga je razorila bakterija, jako teško se borio zato što je mali, prevremeno rođen i imao je samo 1 kg i 710 g, a 41cm dugačak. A za tu gestacijsku nedelju on je bio odličan, nije bio ni zaostao, niti je imao bilo kakve probleme.

Apsolutno je, hvala bogu, bio zdrav, ali pluća se nisu razvila iako sam dobijala injekcije za to u bolnici, ali nije bilo dovoljno, falilo je da bude još malo u stomaku.

Tako da se pluća nisu dovoljno razvila da bi podnela sav taj teret, iako je on dobio svu potrebnu negu i terapiju sve ono što je bilo do medicinskog osoblja.

Dva dana su trajala čitavu večnost

Maju su lekari konstantno puštali da bude sa bebom, jer nisu mislili da će uspeti.

– S obzirom na to da sam starija, jako sam ga dugo čekala, i baš sam bila očajna. Puštali su me da ga viđam, baš je loše izgledao…

Taj krizni period je trajao neka dva dana, a izgledala su kao večnost. Nisam ni jela, ni pila, ni spavala, a iako je bio carski rez sve vreme sam provela na nogama, jednostavno nisam osećala nikakvu bol.

To je neverovatno, da ta neka duševna bol može toliko da te razori, priča Maja kroz suze i dadaje da retko kome prepričava i da je retko kome pričala sve od početka.

Tada je bila očajna, a bilo je potrebno da se u njega baš u tom momentu veruje.

– Jedino za šta sam mogla da se u ta dva dana uhvatim su bile molitve… Dobio je sve što je trebalo, jednostavno se čekao odgovor njegovog organizma.

Konstantno je bila sa mnom doktorka Mirjana Raščanin, sve vreme, i bodrila i govorila da ne odem kući i da budem uz njega da mi sutradan ne bude krivo što sam ga ostavila.

Ne u smislu ostavila u bolnici, nego tu dok se bori, iako sam ja bila spremna za otpust jer nisam imala više šta. Ali, naravno, ostala sam u bolnici, uz njega, konstantno sam ga obilazila, bila uz inkubator i to su neki momenti kad stvarno…

Mnogo je teško kad svoje dete ne osetiš, kad si se porodila da ga ne dobiješ na grudi i moraš da ga gledaš kroz staklenu kutiju, sa svim tim cevčicama povezan na sve i svašta.

Ali sam dobila od njega odgovor, kad priđem osetio bi da je tu mama, i to je nešto sam mu priuštila i mislim da sam mu mnogo pomogla, iako je bilo strašno teško.

Svaki put kad bih se spremila da uđem, jedna doktorka mi je govorila da ne plačem, da budem pozitivna, da izdržim da oseti i on, a po svim parametrima kad uđem, njemu se sve poremeti, jer on oseti da sam ja ušla.

„Daj mi 2 ml mleka“

Maja se trudila i pokušavala da održi mleko, iako je u tim uslovima sve bilo katastrofa. Teško joj je bilo da se na to fokusira, a onda je shvatila da ako je mleko krenulo da to znači da će da mu bude potrebno, i uspela je.

– Onda je došla posle dva i po dana doktorka Mirjana i rekla: „Daj mi 2 ml mleka“, e to je bila prekretnica i momenat kad je sve krenulo na bolje, ali rekla mi je da se ne nadam specijalno da samo hoće da proba da mu da da jede.

Inače, noć pre toga je bio najkritičniji momenat za Arsu u tada je doktorka Tatjana Lazić Mitrović bila je tu i ona ga je zajedno sa Nikolom, medicinskim bratom, koji je bio tu kad je bilo najteže, bukvalno spasila.

Posle toga su svi nastavili da vode brigu o njemu i postao je omiljena beba, nije bio neka beba pod brojem, nego je bio Arsenije i bila je borba baš svih zaposlenih i sa mnom i sa njim.

Ja sam imala istu tu bakteriju samo sam je dobila na drugom mestu, zbog čega sam bila posebno oblačena da bih mogla da uđem da ga vidim.

Čitav tim podrške

Maja posebno ističe da joj je u tim momentima više od svega značila podrška koju je dobijala kako od medicinskog osoblja, tako i od svoje porodice i prijatelja.

Suprug Rade je bio uz nju u svakom momentu, ali i kuma Vesna, koja je danonoćno bdila i bodrila je, hranila i pružila neizmernu snagu da nastavi i da se bori.

Iz dana u dan je Arsenijevo stanje bivalo bolje, a Maja je jedva čekala da pređu u Institut za neonatologiju, jer bi to značilo da su prešli jedan značajan korak.

– Kada je bio stabilan za transport, išla su uz njega dva doktora, ja sam bila iza i toliko mi je bilo strašno, iako su Front i Institut blizu, ali taj put mi je bio najstrašniji, samo sam čekala da stigne tamo, da bude na bezbednom, da ga prekače, jer to skidanje sa aparata je jako rizično, ali hvala Bogu, dobro je prošlo.

Po dolasku na Institut Maja se prijavila u banku mleka, jer joj je bilo izuzetno važno da nastavi da pije njeno mleko koje mu je veoma prijalo, i ubrzo je i ona bila primljena na odeljenje.

– Tu je već sve bilo drugačije, mogla sam i da ga dodirnem i nahranim, a posebno sam zahvalna sestrama koje su me sve naučile, jer prevremeno rođene bebe nisu kao terminske i potreban im je još nežniji pristup.

Sestra koju moram da pomenem je Danijela Bogosavljević koja je baš brinula o njemu, naučila ga da pije na flašicu, da bi mogao da jede što brže, jer nije mogao da sisa.