Sve više starijih roditelja suočava se sa razočaranjem i osećajem zanemarivanja od strane odrasle dece, što postaje sve učestalija pojava
Iako očekuju barem minimalnu podršku i pažnju, mnogi roditelji u poznim godinama ostaju razočarani kada shvate da briga dece nije zagarantovana.
Jedna priča koja je nedavno odjeknula na internetu dolazi od majke (79) koja se zapitala hoće li dočekati svoje poslednje dane nemoćna, sama i bez podrške, iako ima žive i zdrave potomke. Njena objava izazvala je emotivne reakcije i podeljene komentare.
“Imala sam četvoro dece, troje je živo. Dvoje od njih su mi jasno stavili do znanja da ne žele da preuzmu odgovornost za mene u starosti.
Treće dete bi želelo da pomogne, ali nije u mogućnosti. Moj sin, za kojeg sam mislila da će biti tu za mene, preminuo je u devetnaestoj godini,” započela je svoju priču starija žena.
Ova majka se suočava s mogućnošću da će uskoro biti smeštena u starački dom zbog zdravstvenih problema i slabe podrške porodice. Kako sama kaže, ideja o domu za starije nije joj strašna jer će tamo dobiti stručnu negu.
„Više se nadam posetama prijatelja i poznanika iz mog grada, nego od rođene dece. Nažalost, sada imam više podrške od drugih nego od sopstvene porodice,“ istakla je.
Ovo iskustvo nije izolovan slučaj. Mnogi stariji građani dele slične priče o razočaranju u svoju decu, a komentari korisnika često potvrđuju da ne postoji garancija da će odrasla deca biti posvećena svojim roditeljima. Nažalost, nisu sva deca brižna prema svojim roditeljima u starosti.
Jedna korisnica podelila je priču o svom bratu koji živi u domu i svakodnevno gleda kroz prozor u iščekivanju sina koji ga nikada ne posećuje.
„Njegova supruga i ja ga posećujemo kad god možemo, ali rođeni sin ga nikada ne obiđe – prava šteta,“ dodala je.
Još jedan primer je priča starijeg bračnog para bez dece, koji su samostalno brinuli o sebi sve dok nisu odlučili da prodaju imovinu i priušte sebi kvalitetan dom za stare s brojnim aktivnostima.
U domu su pronašli ne samo negu, već i društveni život koji im pruža ispunjenje.
Jedan od komentara ističe suštinu problema: „Kada se deca rađaju, niko ne može garantovati da će se brinuti o nama. Neki roditelji su razočarani što su uopšte dobili decu, dok su drugi srećni.“
Neki roditelji, poput jednog starijeg para, izražavaju zahvalnost jer njihova deca proveravaju njihovo zdravlje i zovu da pitaju da li im nešto treba, iako su svesni da tako neće zauvek biti.
Ovaj tekst istražuje važno pitanje – kolika je zaista odgovornost dece prema roditeljima u njihovim poznim godinama?
Svaka priča donosi drugačiji pogled, ali sve se svode na istu misao: briga za roditelje nije zagarantovana, i starost često donosi neočekivane izazove.
(Alo)