Slava je jedinstveno obeležje, znak raspoznavanja srpskog naroda u porodici pravoslavnih naroda. Srbi su jedini od primanja hrišćanstva do danas zadržali ovu specifičnu tradiciju.
Prema rečima patrijarha Pavla, „ovaj naš lepi običaj nije svečanost pojedinca, kao što je na primer imendan ili rođendan, običaji koji postoje i kod hrišćanskih pravoslavnih naroda“, već je „slavlje šire zajednice: jedne porodice ili više njih, čak plemena“.
Slava je proslavljanje jednog svetitelja kao zaštitnika porodice i njenog predstavnika pred Bogom. Na taj svečani dan okupljaju se članovi porodice sa gostima i uz slavske obrede i posebno spremljenu trpezu zahvaljuju svome svecu.
Formu najbližu današnjoj slava je dobila u vreme Svetog Save, zahvaljujući kome se i održala kroz burnu istoriju srpskog naroda.
Prvi srpski arhiepiskop zabranio je dotadašnju praksu pominjanja svetih u hramu uz prinošenje krvnih žrtava i naredio je da svako u svom domu priredi gozbu u pomen svetitelju, a sveštenik je dužan da blagosilja trpezu i dom.
Tako je javna svetkovina izmeštena u domove i od nje je nastala krsna slava. Proslave u krugu porodice bile su manje primetne, pa su preživele opasnosti turske i austrougarske vladavine.
Slava se u današnjem obliku učvrstila u 19. veku i postala je najjači spomenik naše nematerijalne baštine.
Slave mogu da budu posne ili mrsne, a zavisno od toga slave li se uvek istog datuma ili ne, nepokretne ili pokretne. Ima oko 190 slava, dvadesetak najstarijih slavi se u kasnu jesen i zimu, od 19. oktobra do 14. februara.
Najčešća slava kod Srba je Nikoljdan, a za njim slede Aranđelovdan, Đurđic, Đurđevdan, Jovanjdan, Lučindan, sve nepokretne slave.
Na slavu se gosti ipak pozivaju
Nekoliko dana pred slavu sveštenik posećuje kuću i osveštava vodicu. Potrebno je da na stolu okrenutom prema slavskoj ikoni, kraj koje gori kandilo, bude spremna posuda sa vodom, buket bosiljka, sveća, kadionica sa žarom, tamjan i spisak svih ukućana.
Činu osvećenja vodice trebalo bi da prisustvuju svi članovi porodice kako bi primili blagoslov od sveštenika i bili poškropljeni osvećenom vodicom. Ukućani popiju malo svete vode, a ostatak se čuva za mešenje slavskog kolača.
I pozivanje gostiju deo je slavskih priprema. Od davnina je uoči slave neko od mlađih ukućana prenosio gostima poziv domaćina.
Nosili su bardak okićen cvećem, negde se uz poziv slala jabuka ili pogača, a u nekim krajevima se na slavu ne poziva, podrazumeva se da će očekivani gost doći.
To je takozvana zvanica, skup domaćinstava koja se okupljaju u određenim prilikama.
Zvanica se održava sve dok je uzajamna
Neki gosti dolaze i nepozvani. To su putnici namernici, posebno poštovani kroz istoriju srpskog naroda koji su se gostili kao i sve zvanice.
U moderno vreme pozivanje na slavu je lična volja domaćina. Obično se zna krug ljudi koji se međusobno posećuje na slavama, a i poziv i podsećanje pred slavu česta su pojava.
Kolač, sveća i žito su simboli slave
Slava je pre svega molitveno sabiranje članova uže i šire porodice i njihovih prijatelja. Njena suština je u slavljenju svetitelja, zaštitnika doma. Neizostavni delovi svakog slavskog obreda su sveća, slavski kolač, vino i žito. Kolač i vino su simboli tela i krvi Hristove, a žito simbol smrti i vaskrsenja njegovog.
Slavski kolač se lomi u crkvi, kada na dan slave domaćin s ukućanima dođe na liturgiju, ili u kući svečara. U mnogim krajevima pored kolača mese se i obredni hlebovi, koji čine posebnu celinu narodnih običaja.
Sveća predstavlja večnu svetlost Hristovu. Poželjno je da bude od čistog voska. Pali se pred blagosiljanje slavskog kolača, a gasi se po završetku slave.
Obično se kaže da se sveća na kraju slave smiruje, i to ne duvanjem, da se ne oskrnavi nečistim ljudskim dahom, već komadićem slavskog kolača.
Slavsko žito je simbol života i vaskrsenja. Upućuje na reči iz Jevanđelja: „Zaista, zaista vam kažem ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi“.
Osveštanim kuvanim žitom posluže se svi ukućani i gosti. Uzima se pre svakog drugog posluženja, stojeći, uz znak krsta.
Deo slavskih običaja od davnina bilo je i darivanje, znak pažnje domaćinu koji širokogrudo u svoj dom prima goste. I danas među Srbima važi izreka da se na slavu ne ide prazne ruke.
Na slavu se ne ide praznih ruku
U nekim krajevima darivanje je počinjalo i pre slave, pozivalac je dobijao maramicu ili novac. Domaćinu se obično donosilo piće, negde se pri iznošenju kolača darivalo sitnim novcem, a deca su dobijala voće ili bombone.
Ni domaćini ne bi ostajali dužni, gosti bi kući nosili jabuku, kolač ili neki drugi dar, a kumovski je uvek bio najbogatiji.
Do danas se ništa u biti nije promenilo, za slavu se uvek nešto mora poneti. Pokloni menjaju formu, modernizuju se, ali suština ostaje ista – da se domaćinu ukaže čast i zahvalnost za gostoprimstvo.
Slava je oduvek bila simbol zajedništva, ali poredak gostiju za slavskom trpezom strogo se poštovao. Kum je oduvek imao posebno mesto, obično na čelu trpeze.
U mnogim krajevima ručak i lomljenje kolača ne počinju bez kuma, a u kosovskom kraju to mesto pripadalo je svešteniku.
Mlađi često nisu smeli sesti pored starijih, a u pojedinim krajevima žene su sedele ili u poslednjem delu trpeze ili za sasvim drugom trpezom.
Raznolike zdravice od davnina su krasile slave. Nazdravljalo se svecu, domaćinu, gostima, stoki, pastirima, opštem berićetu. Posle nadahnutih zdravica, jela i pića, gosti bi obično i zapevali, a posebna prigoda bio bi dolazak guslara.
Kako se domaćin trudi da svakoga lepo ugosti, a gosti ne odbijaju čast, slava se produži i posle prvog dana.
U prošlosti se slavilo i po nekoliko dana, u Staroj Srbiji tri dana pre i tri dana posle slave, sa izgovorom da Sveti Aranđel ima šestoro krila, u Crnoj Gori nekada i sedam dana.
U Srba se i danas kaže da je slava tri dana. U zavisnosti od broja gostiju, obično se praznovanje rasporedi na prva dva dana, ali mnoge slave i dalje ostaju Ivkove slave.
Izvorno sačuvana i u savremenom dobu, slava je postala čuvar nacionalnog identiteta srpskog naroda i neprocenjiv deo njegovog kulturnog bogatstva.
(Žena)