Roditelji, škole i celo društvo imaju važnu ulogu u stvaranju sistema koji ne samo da kažnjava nasilje već i podstiče decu na međusobno poštovanje i empatiju.
Vršnjačko nasilje je ozbiljan problem koji se u poslednje vreme sve češće diskutuje, jer je postao deo svakodnevnice u mnogim školama i vrtićima.
Kada govorimo o vršnjačkom nasilju, mislimo na situacije u kojima jedno ili više dece namerno, i obično ponavljano, psihički uznemirava ili fizički napada drugo dete. U takvom okruženju, deca koja se suočavaju sa nasiljem često osećaju da su prepuštena sama sebi.
U većini odeljenja postoji jedno dete koje trpi nasilje i nekoliko onih koji ga sprovode, dok ostatak dece najčešće stoji po strani iz straha ili zbog nedostatka podrške da se suprotstave.
Roditelji su s pravom zabrinuti, jer ne postoji adekvatan sistem koji bi regulisao i kažnjavao ovakva ponašanja, a posledice po decu koja su žrtve mogu biti trajne, posebno na psihološkom planu.
Jedna majka je nedavno podelila svoje iskustvo u Fejsbuk grupi, izazvavši burne reakcije. Njeno desetogodišnje dete našlo se u situaciji da brani druga kojeg su maltretirali vršnjaci. U objavi je izrazila dilemu s kojom se suočava:
“Šta raditi kada vidiš da tuku tvog druga? Da li treba reagovati ili ne? Moj sin je gurnuo dečaka koji je napadao njegovog druga, ali sada ja trpim linč od strane roditelja tog nasilnika.
Gde je nestala osnovna etika? Hvala unapred na savetima i deljenju iskustava,” napisala je u svojoj poruci.
Komentari su bili podeljeni – neki su smatrali da je dobro što je dete reagovalo, dok su drugi istakli da nasilje nije pravi odgovor na nasilje:
“Problem je što ni posmatranje sa strane nije rešenje,” napisala je jedna korisnica, ističući da pasivnost ne rešava problem.
“Nasilje ne treba rešavati nasiljem. Dete nije trebalo da se umeša,” dodala je druga, smatrajući da bi verbalni način rešavanja bio primereniji.
“Saglasna sam da nasilje ne rešava nasilje, ali nasilnici obično znaju samo za takav jezik. Ponekad je dovoljno jednom uzvratiti istom merom da bi te ostavili na miru,” napisala je još jedna žena, navodeći da postoje situacije u kojima je potrebno uzvratiti kako bi nasilje prestalo.
Kako bismo dobili stručno mišljenje, obratili smo se psihologu Slaveni Marić, koja je iznela svoje mišljenje o ovoj situaciji i važnosti roditeljskog primera u vaspitavanju dece:
“Deca koja u porodici gledaju kako roditelji rešavaju probleme kroz razgovor i kompromis retko će se upustiti u fizičke sukobe.
Vršnjačko nasilje može biti pokazatelj dubljih problema – deca često reaguju onako kako su naučena kod kuće ili na osnovu iskustava kroz koja su prošla.
Ako dete gleda roditelje koji mirno rešavaju nesuglasice, veća je verovatnoća da će i samo usvojiti takve mehanizme,” objašnjava Marić.
Kada je reč o deci koja se suočavaju sa nasilnicima, ključna je obuka u vezi sa nenasilnim načinima rešavanja konflikta, ali to zahteva vreme i pažljiv rad s decom.
Deca često instinktivno reaguju, kao u ovom slučaju dečaka koji je branio svog druga. Njegova reakcija, iako fizička, bila je, prema rečima psihologa, znak instinkta da zaštiti prijatelja, što takođe ima značajnu vrednost.
“Deca često nisu dovoljno emocionalno zrela da verbalno rešavaju konflikte u svakoj situaciji. Važno je da nauče da prepoznaju kada treba reagovati, ali i kako.
Zamislite svet u kojem svi stojimo po strani i gledamo nasilje bez reakcije – gde bi bila naša odgovornost kao ljudi?
Majka dečaka koji je bio agresor u ovoj situaciji ne prepoznaje odgovornost u ponašanju svog deteta, što je problem.
Ukoliko roditelji ignorišu ili opravdavaju nasilničko ponašanje, dete će uvek osećati da je takvo ponašanje opravdano i neće razviti svest o posljedicama svojih dela,” zaključuje Marić.
Na kraju, ostaje pitanje kako učiti decu pravim vrednostima i odgovornom ponašanju.
(Stil)