Prva putna isprava spominje se u Bibliji, u Knjizi proroka Nemije, oko 450. godine p.n.e
Prva moderna putna isprava bila je britanska i izdata je 1914. godine
Iako je moderna, globalno standardizovana putna isprava u upotrebi jedva sto godina, koncept ulaska u strane zemlje ili gradove uz postojanje nekakvog papira kao garancije prilično je star.
U korenu naziva i današnje isprave, tj. pasoša koja se u mnogim jezicima zove „passport“ ili slično, kriju se reči proći i vrata, odnosno tradicija evropskih srednjovekovnih gradova da se na gradskim kapijama kontroliše ko ulazi.
Od biblijskih vremena
Prva poznata putna isprava spominje se u Bibliji, u Knjizi proroka Nemije, a njemu je i „izdata“ u 20. godini vladavine persijskog kralja Artakserksa, oko 450. godine p.n.e. Nemija je trebalo da pređe Eufrat zbog ponovne izgradnje jerusalimskih zidina, pa je kralj Artakserkso za njega tražio (i dobio) garanciju slobodnog prolaza do Judeje.
U srednjovekovnom islamskom kalifatu zemlju su smeli da napuste samo oni koji su platili porez, pa je zapravo potvrda o plaćanju služila i kao putna dozvola.
Prvi zakon o putnoj ispravi potpisao Luj XI
Prva ozbiljnija kontrola granica u istoriji je ona koju je uveo langobardski kralj Račis 746. godine, kako bi imao nadzor nad izbeglicama, neprijateljima i izdajnicima.
Hodočasnici su takođe uglavnom morali da imaju neku putnu potvrdu, od sveštenika ili župnika, a od 16. veka bilo je uobičajeno da trgovci i ostali putnici nose sa sobom dokumente koje su za svoje građane izdavali gradovi.
Prvi zakon o putnoj ispravi, barem za neke, potpisao je vek ranije Luj XI, 1462. godine. Putne isprave s imenom i fizičkim opisom osobe prema tom zakonu dobijali su časno otpušteni vojnici kako bi se razlikovali od dezertera.
one of the things I love about old passports is the free attitude of photos that were accepted to be used in them years ago – 1918, Italy. pic.twitter.com/jrdpk0VyG7
— Our Passports (@ourpussports) September 4, 2017
Još nekoliko vekova putovali su samo retki, a sve se promenilo s razvojem železnice i – putničkog saobraćaja.
Granice je postalo gotovo nemoguće kontrolisati, a kako su vremena bila nešto mirnija, većina država imala je prilično opuštene zakone o putovanjima pa do Prvog svetskog rata putne isprave gotovo da nisu ni postojale.
Prva moderna putna isprava izdata je 1914.
Prva moderna putna isprava bila je britanska i izdata je 1914. godine, nakon što je na snagu stupio Zakon o državljanstvu i statusu stranaca.
Vredela je dve godine, a imala je korice od tvrdog kartona koje su štitile jedan presavijeni list papira. Na njemu je, uz fotografiju, stajao i lični opis, s detaljima poput „oblika lica“, „tena“ i „crta lica“.
Ideju o globalno standardizovanoj putnoj ispravi predložile su članice Lige naroda 1920. godine, s ciljem lakšeg „očuvanja mira“ nakon prvog velikog rata.
Francuska je prva uvela otisak prsta kao identifikacioni element u putne isprave, a EU je ujednačila format i propisala tamno plavu i bordo crvenu boju korica 1981. godine.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Biometrijske putne isprave postoje već skoro dvadeset godina, a verovatno najranija godina rođenja ikada upisana u putnu ispravu je 1303. p.n.e.
Naime, mumificirani Ramzes II, koji je 1975. iz Egipta morao hitno da otputuje u Francusku zbog gljivica, morao je i sam da poštuje zakon pa je tako dobio egipatsku putnu ispravu.
Pod zanimanjem piše: „kralj (preminuo)“.
(Blic)