Iskustvo devojke u vezi sa čovekom koji ima mentalni poremećaj bilo je veoma turbulentno.
Devojka koja je sve vreme bila u ljubavnoj vezi sa čovekom obolelim od šizofrenije, odlučila je da celom svetu otkrije kako izgleda kada odjednom otkriješ da si u vezi sa osobom koja pati od ozbiljnog mentalnog poremećaja i kako je uspela da se izvuče iz svega.
„Upoznali smo se dok smo igrali onlajn igricu i usput se dopisivali. Dogovorili smo se da odemo na kafu već sledećeg dana. Bio je zabavan i pametan.
Ali, u 24. godini nikako nije uspevao da završi fakultet, pa je studirao i radio kao nastavnik matematike. Imali smo sjajnu vezu, punu ljubavi i razumevanja. Izgledalo je kao bajka.
Svakog dana smo se viđali punih osam meseci. A onda sam otkrila da ima šizofreniju“, započinje nesvakidašnju ispovest devojka po imenu Poli.
„Prvi znak upozorenja možda je bio kada je moja majka predložila da odem na more i provedem malo vremena sa porodicom.
Zaista sam želela da odem da ih vidim, a i da se odmorim od učenja. On me je preklinjao da ne idem i govorio kako ne može da zamisli kako će živeti bez mene deset dana.
Ipak sam otišla na Kipar, a on je počeo da se ponaša veoma čudno. Pisao je na stotine nepovezanih poruka, zvao me sto puta dnevno.
Svakog dana mi je pričao o novim biznis idejama i nekim partnerima, objavljivao čudne stvari, slao mi svoje fotografije iz šetnje parkom u 4 ujutro. Onda bi nestao na čitav dan. Rekao bi da je izgubio telefon ili da je bio kod lekara.
Uveče bi zvao sa drugog broja, jedva je govorio, a reakcije su mu bile usporene. Njegova majka mi je rekla da mu je dala pilule jer nije spavao nekoliko dana zaredom. Biće dobro, odmori se i ne brini, govorila je.
Onda mi je rekao da je odlučio da nam veza bude još zabavnija i da ćemo se igrati mačke i miša, pa je odlučio i da baci svoj telefon na ulicu.
Sledećeg dana nije me ni zvao, pa sam okrenula njegovu majku. Iako je prvo pokušavala da izbegne razgovor, naposletku mi je rekla istinu – njen sin ima šizofreniju i upravo ima novi napad.
Naši zajednički prijatelji počeli su da mi šalju poruke, da mi postavljaju milion pitanja. Ispostavilo se da svi znaju za njegovu bolest. Svi osim mene. Njegov najolji prijatelj rekao je da je moj dečko kupio prsten i da će me zaprositi. Ta vest me je zaprepastila i u deliću sekunde bila sam srećna što je u bolnici i što neće doći da me čeka na aerodromu.
Četiri dana kasnije, vratila sam se sa Kipra potpuno slomljena. Izgubila sam pet kilograma, sve vreme sam se tresla. Odmorila sam od puta i otišla kod njegove majke. Razgovarale smo tri sata.
Rekla je da je bio normalno dete. Pametno i talentovano. Bio je najbolji učenik u odeljenju, pobednik na međunarodnim takmičenjima.
Bio je fin mladić okružen prijateljima, koji je imao nekoliko hobija. Nakon srednje škole, upisao je prestižni ekonomski fakultet u Moskvi.
Prema rečima njegove majke, tamo je upoznao neku osobu koja je bila osnivač nekakvog pokreta. I tada je sve počelo.
Počeo je da beži sa časova i radi kao instruktor joge. Pisao je čudne postove i nije spavao danima. Napustio je fakultet i vratio se u rodni grad.
Njegovi roditelji i prijatelji nisu podržali njegovu odluku po napuštanju studija, zbog čega je još više gubio razum. Te godine izbio je rat u Ukrajini, i on se prijavio da kao dobrovoljac ide i ubija ljude.
On koji do tada mrava ne bi zgazio. Tada su njegovi roditelji shvatili da nešto ozbiljno nije u redu s njim.
Bukvalno su ga skinuli s voza kojim je trebalo da ode na ratište i odveli ga na psihijatrijsku kliniku. Od tada svakog leta ima užasne napade.
Inetesantno, tokom prve dve nedelje zabavljanja, pitala sam ga da mi iskreno kaže kakvog je zdravlja. Rekao mi je za astmu koju je imao kao dete, ali ništa o šizofreniji u razvoju.
Ne znam šta je tada zaposelo moj um, ali evo kako sam razmišljala: Ima napade samo jednom godišnje. Ne ubija, ne siluje. Ponekad se potuče na ulici. Agresivan je samo ponekad. On je čovek kojeg poznajem i volim.
Zaključila sam: Ostajem sa njim i naći ću način da ga izlečim!
Počela sam da čitam forume i dopisujem se sa ženama koje imaju isti problem. One su pisale o svojim iskustvima i govorile da je sve u redu.
Dale su mi nadu da će tako biti i sa nama. Nisam mogla da verujem da je ova dijagnoza stvarno tačna, delovalo je kao neka bolesna šala. Imamo sjajnu vezu, osećam se kao u bajci, govorila sam mom psihoterapeutu.
To je zato što ništa od toga nije istina, odgovarao mi je stručnjak. Prepisao mi je antidepresive.
U to vreme moj dečko i ja nismo mnogo komunicirali. Majka ga je posećivala u bolnici nekoliko puta nedeljno, a sa mnom je razgovarao telefonom.
Svaki put je plakao i govorio koliko me voli. Nakon što je izašao iz bolnice, jedva sam ga prepoznala. Smršao je, bio je sav podbuo od lekova, stalno je plakao i ponavljao da ne želi da živi.
Njegova majka bila je sigurna da je to samo privremeno i da će uskoro sve opet biti u redu.
Iznajmila nam je stan u gradu i opremila ga nameštajem. Nekoliko nedelja kasnije, sve je krenulo nabolje. On je ponovo počeo da odlazi na fakultet i da se viđa s prijateljima.
Jedne večeri pozvao me je u restoran. Klekao je i izvadio kutijicu s prstenom. Kad sam pogledala u njegove oči pune ljubavi, plašila sam se da će dobiti novi napad ako ga odbijem.
I tako sam pristala da se udam. Imala sam 22 godine i pristala sam da postanem supruga čoveka sa šizofrenijom.
Svi su nam čestitali, nosila sam prsten, ali sam se osećala užasno zbog te odluke. Bili smo vereni svega tri dana kada je krenuo još jedan napad. Nije spavao, sve vreme je provodio na društvenim mrežama. Opsesivne ideje ponovo su se vratila.
Trljala sam svoj verenički prsten i razmišljala. I shvatila. Moj budući suprug je bolestan i tu ne može ništa da se uradi.
Tokom novog napada umislio je da je veoma uspešan biznismen i želeo je da se pobije sa svakim ko se ne složi sa time. Bio je nepristojan prema ljudima na ulici, spreman da se svakog časa potuče i dokaže svoju moć.
Ovaj napad desio se svega dve nedelje nakon lečenja u bolnici i njegova porodica nije htela ponovo da ga tamo šalje, već su hteli da mu pomognu kod kuće. Uspelo je, smirio se, delovalo je da se vratio u normalu.
Ali, sada se promenio moj stav. On više nije bio čovek za mene. Sada je bio bolestan čovek kojem treba konstantna pažnja i nega.
Počeo je ponovo da radi i ubeđivao me da se preselimo u novi stan i zasnujemo porodicu. Dogovorili smo se da živimo zajedno od četvrtka do nedelje i ja sam bila srećna jer je njegova majka pazila na njega bar skoro pola sedmice.
Molila sam ga samo jedno – da rano idemo na spavanje. Nije mi trebalo ništa drugo, san je bio presudan za njegovo zdravlje. Ako ne bi spavao jednu noć, dobijao je napad. Ali, on je nastavio da igra igricu koja nas je i spojila po celu noć i ignorisao moje molbe.
Prve ozbiljne svađe uskoro su stigle, a nismo bili u vezi ni godinu dana. Plakao je za svaku sitnicu i zbog toga sam prestala da ga poštujem.
Sanjala sam o danu kada će se sve ovo završiti. Ali, bilo je jako teško doneti odluku da ga ostavim. Život mi se pretvorio u haos.
Jedna stvar konačno me je naterala da nešto preduzmem. Izašao je napolje i isključio telefon. Pokušavala sam da ga dobijem sve do 1 sat posle ponoći, a onda sam jednostavno prestala.
Kad se konačno vratio, na moju ravnodušnost on je samo rekao: Vidiš? Kad se navikneš na ovo, više se nećeš ljutiti!
Shvatila sam da pokušava praktično da me dresira kao psa. Gotovo da sam počela da ga mrzim. Definitivno sam znala da želim da ga ostavim. Ali, njegova majka…
(Stil)