Deca i roditelji često imaju različita mišljenja, ali neizmerna obostrana ljubav obično prevazilazi sve prepreke
Ipak, ponekad težina izgovorenih reči može srušiti čak i najčvršće mostove, a njihovo ponovno izgrađivanje zahteva mnogo vremena, snage i volje.
Senija, Bosanka iz sela Kostjerevo kod Zvornika, doživela je tešku sudbinu, a iako je ponosita, priznaje da joj dušu razdire loš odnos s decom.
„Čak i kada umrem, neću se odmoriti. Moraću da odgovaram za sve što sam zaslužila. Samo da umrem, da se ne patim. Prva bih potpisala“, kaže ona.
Njen muž poginuo je u blizini kuće, na par metara od prodavnice.
„U avgustu će biti dve godine. Freza ga je ubila; prevrnula se i udario ga je točak. Dok je zet otišao u njivu, on je ležao, a freza je bila upaljena.
Otkako ga nema, sve radim sama, a sestra mi pomaže koliko može.“
„Skupljam seno, imam 25 ovaca, borim se kako znam. Sama donosim drva, sejala sam i maline, ali ih nisam naplatila već dve godine. Imam 57 godina, a već sam obolela“ priča ona.
Udala se s 18 godina i ceo život se borila s mužem da steknu što više.
,,Bili smo kao robovi. On se tri puta operisao, dva puta u jednoj godini. Sin mu nikada nije otišao u posetu u bolnicu u Tuzli.
Komšija je skupljao ljude da mu daju krv, a sin se nije ni javio. I danas plače i žali ga. Kada umrem, ne treba niko da me žali.“
Za mene je sin umro, rekoh mu – nikada mu neću halaliti. Ni njemu ni starijoj ćerki. Rekla sam sinu – neću ti biti majka ni na zemlji ni u zemlji.
Ujeo me je za srce, duša me boli, ali to nije za priču. Nije mi 14 meseci bilo nikakvih primanja, nijednom me nisu nazvali, ni pitali da li imam hleba. Komšijama hvala, oni su mi pomogli.
Uz pomoć donacija, sagrađena joj je kuća, a pre toga je živela kod drugih. Međutim, kako sama kaže, najveća bol joj je to što su je deca ostavila.
Deca me ostaviše, nema nikog. Troje sam ih rodila. Ne mogu ni da pričam. Kako mi je muž poginuo, ostavili su me.
Sin mi nije dolazio sedam i po godina; možda mu žena ne da, šta ja znam. Starija je od njega, on je rođen 1985. a ona 1977. Imaju dvoje dece i žive kod nje.
Otkako mi je muž umro, sa sinom sam bila tri puta na sudu. Sve hoće da deli, a ništa nije radio. Muž nije ni upoznao kako treba njegovu decu, posebno mlađeg.
Samo me obilazi ćerka sa zetom, koja živi blizu mene. Imam sedmoro unučadi.
Iako je ogorčena, njena želja je da joj deca dođu na prag.
„Život sam dala za njih. Ne treba mi ništa, samo da se jave i obiđu me. Samo mi treba da mi otvore vrata i upute neku lepu reč.
Ubi me samoća. Nisu oni mene rodili, nego ja njih. Valjda bi trebalo da me pozovu prvi’,’ zaključuje ova Bosanka.
(Alo)