Porodice obeležavaju slavu onako kako crkva nalaže, trude se da ispune sve običaje i proslave je onako kako dolikuje, ali postoje neke situacije u kojima dolazi do zabune kako da se postave.
Jedna od takvih situacija je i da li porodica treba da slavi slavu ukoliko dođe do smrtnog slučaja, odnosno ako domaćin umre.
Diplomirani teolog i psiholog Darko Nikolić pruža smernice za postupanje u ovim situacijama, osvetljavaći crkvene norme i tradicije vezane za slavu,
u isto vreme pomažući porodicama da očuvaju duhovni i tradicionalni integritet tokom izazovnih trenutaka gubitka domaćina.
– Ovo pitanje jeste stalna dilema i pokreće polemike i nedoumice. N
aš narod ima različita mišljenja treba li slaviti ili ne prve godine nakon što je domaćin preminuo, međutim stav Crkve je potpuno jasan.
Krsna slava se proslavlja u kontinuitetu i bez prestanka, pa i u slučaju smrti domaćina ili nekog od ukućana.
Ona se proslavlja podjednako i u dobru i zlu, u blagostanju i radosti, pa i onda kada je porodica u žalosti. Shodno tome, ukućani treba da nastave da slave slavu i običaji proslavljanja krsne slave se ne menjaju.
Samo se menja to da nam nedostaju najmiliji, ali i u tim slučajevima ne treba očajavati već se moliti za spasenje njihove duše i radovati ponovnom zajedničkom susretu u Carstvu Nebeskom.
Prve godine je posebno teško obeležiti slavu zato što smo ostali bez najbližeg roda, pa Nikolić objašnjava kako onda treba izgleda obeležavanje slave te prve godine.
– Na dan slave, najpre naslednik, a po mogućnosti i ostali članovi porodice, trebalo bi da prvo odu na liturgijsko sabranje odnosno na službu u crkvu,
na mesto gde će se pomoliti za zdravlje i napredak porodice, a isto tako i za preminulog domaćina, da ih se sećamo, pominjemo i molimo za spasenje njihovih duša.
Posle se molitvena uspomena na našeg zaštitnika nastavlja u domu uz slavski kolač, žito,
vino i sveću koje je prethodno sveštenik osveštao čitajući molitve i pominjući one koje slave, ali i naše pretke koji su slavili i od kojih smo nasledili krsnu slavu.
To se naročito vidi iz molitve kojom se osvećuje slavsko žito. Sveštenik moli Gospoda da blagoslovi raznovrsne plodove (žito i plodove koji se u njemu nalaze)
i osveti one koji ih budu jeli, jer su svečari prineli ovo u slavu Njegovu odnosno slavu Božiju,
a u čast svetoga kojeg tog dana proslavljamo, i za spomen onih koji su preminuli u blagočestivoj veri (misleći se na naše pretke i srodnike) koji su nam slavu predali.
Mnogi imaju nedoumice oko toga da li je neophodno pripremati slavski kolač i kuvati žito, ali Darko Nikolić potvrđuje da u vezi s tim nema promena.
– Naše predanje nam govori da je Sveti Sava kao glavne simbole i obeležja slave odabrao iste one koje je i sam Gospod Isus Hristos izabrao na Tajnoj večeri, a to su hleb i vino. Pored toga,
Sveti Sava je u slavska obeležja uključio i skuvanu pšenicu, odnosno slavsko žito koje se kuva za pomen i pokoj duša naših srodnika i predaka.
Žito simbolizuje nov život jer sadrži u sebi klicu novog života, a znamo da se iz posejanog zrna rađaju novi plodovi.
Zaključak je da i posle smrti domaćina, ukućani nastavljaju da proslavljaju zaštitnika uz slavski hleb, žito, vino i sveću, i u tom pogledu apsolutno nema nikakvih promena.
(Žena)