Pomisao na smrt je zastrašujuća za većinu ljudi, ali postoje smrti koje se smatraju gorim od drugih, bar sa naučne tačke gledište.
Od čoveka koji je bio zaglavljen u uskom pećinskom prolazi 28 sati, do vođe pobunjenika koga su njegovi sopstveni sledbenici živog pojeli, istorija svakako pamti jezive načine umiranja.
Strogo naučno gledano, smrt na neki od sledeća tri načina je za čoveka apsolutno najgore.
Biti živ zakopan
Iako ovo u početku može da izgleda kao situacija iz koje bar teoretski postoji izlaz, naučnici ističu da je to mnogo teže nego što se na prvu pomisao čini.
Podaci o tome koliko dugo čovek može da preživi nakon što je živ zakopan su prilično kontradiktorni, pa tako jedna struja tvrdi da je to svega 10 minuta, a druga čak 36 sati.
Izaći iz ove jezive situacije je borba osuđena na neuspeh – ne samo da biste morali da se izvučete iz kovčega, već biste morali i da koapte po tlu kojim ste okruženi, a osim ako nemate lopatu pri ruci, ovo je praktično nemoguće.
Verovali ili ne, postoje ljudi koji su to i probali radi eksperimenta; no, čovek je uspeo da se probije tek nešto više od metra pre nego što je gotovo umro i pozvao saradnike u ovom bizarnom ogledu upomoć.
Radijaciona bolest
Nije iznenađujuće što je smrt od radijacione bolesti jedna od najužasnijih – to je spor i veoma bolan proces.
Žrtve nuklearnog oružja svedoče o brojnim načinima na koje zračenje ovog tipa doprinosi umiranju, a najekstremniji primer je Hisaši Ouči koji je nakon incidente u japanskoj nuklearnoj elektrani 1999. postao „najradiokativniji čovek na svetu“.
Nakon što su lekari nedelju dana pokušavali da ga spasu, molio ih je da prestanu. Njegovo srce je stalo tri puta tokom boravka u bolnici, ali su ga doktori reanimirali na zahtev porodice.
Na kraju je preminuo posle 83 dana od nesreće od posledica otkazivanja više organa, ali je taj period bio izrazito mučan – „plakao“ je krv, a koža mu se doslovce „topila“, prenosi „Unilad“.
Piroklastični tok
Piroklastični tok je najsmrtonosniji deo vulkanske erucpije; to je brzi oblak gasa i vulkanske materije koji se širi nakon erupcije.
Tempo protoka je toliko brz (preko 700 km na sat) da je nemoguće zaustaviti ga i uništava manje-više sve pred sobom, a temperatura ovog razarajućeg „talasa“ može dostići i 1.000 stepeni Celzijusa.
Ova toplota bi ekstremno brzinom ubila čoveka, ali bi poslednji trenuci bili zastrašujući jer se koža u tim trenucima bukvalno kuva.
Istraživanje Odjeljenja za nauku o Zemlji i životnoj sredini pri Univerzitetu u Barij iz 2021. godine pokazalo je da upravo prioklastični tok uništio drevni rimski grad Pompeju i njegovo stanovništvo, a ne lava!
Naravno, sve navedeno su ekstremni slučajevi i većina nas ćgotovo sigurno neće napustiti život na ovako nehumane načine.
(Žena)