Doktor Iben Aleksander je poznati američki neurohirug i pisac, najpoznatiji po svom svedočenju o tome kako izgleda život posle smrti.
Dr Iben je, naime, 2008. tokom lečenja od teškog oblika meningitisa, stavljen u veštačku komu, kada je, kako tvrdi, sedam dana putovao carstvima zagrobnog sveta.
O tome šta je navodno video u zagrobnom svetu i kako stvarno izgleda život posle smrti, napisao je i nekoliko njiga, a jedna od njih je prevedena i u Srbiji i zove se „Dokaz raja“. No, ovog puta tu su neki odlomci iz njegove knjige iz 2014. „The Map of Heaven: How Science, Religion, and Ordinary People Are Proving the Afterlife“, koji će vas sasvim sigurno šokirati i naterati da se zapitate o mnogo čemu.
Kad sam bio mali, usvojen sam. Odrastao sam ne sećajući se ničega o svojoj biološkoj porodici i nesvestan da imam biološku sestru Betsi. Mnogo godina kasnije, krenuo sam u potragu za svojom biološkom porodicom, ali bilo je prekasno da nađem Betsi: umrla je. Ovo je priča o tome kako sam se ponovo susreo sa njom – na nebu.
Pre nego što počnem sa tom pričom, trebalo bi da objasnim da sam naučnik, koji je proveo ceo život proučavajući način na koji mozak radi. Čovek koji me je usvojio je bio neurohirurg i ja sam sledio njegov put; i sam sam postao neurohirurg i akademik, a predavao sam nauku o mozgu na Medicinskoj školi Univerziteta Harvard. Iako sam nominalno hrišćanin, bio sam skeptičan kada su mi pacijenti opisivali svoja duhovna iskustva.
Moje poznavanje mozga uverilo je da su sva vantelesna iskustva, susreti sa anđelima i slične stvari, zapravo halucinacije, nastale kada je mozak pretrpeo traumu. Međutim, onda sam, u najdramatičnijim mogućim okolnostima, otkrio dokaz da sam pogrešio.
Pre šest godina probudio sam se jednog jutra sa jakom glavoboljom. U roku od nekoliko sati, pao sam u komu: moj neokorteks, deo mozga koji upravlja svim misaonim procesima koji nas i čine ljudima, potpuno se isključio.
U tom periodu sam radio u Opštoj bolnici „Lynchburg“ u Virdžiniji i odmah sam prebačen tamo po u odeljenje za hitnu pomoĆ. Lekari su konstatovali da imam meningitis. Moje šanse za opstanak bile su blizu nule. Bio sam u dubokoj komi, vegetativnom stanju i sve više funkcija mog mozga je otkazivalo.
Skeniranje nije pokazalo nikakvu svesnu aktivnost, moj mozak nije imao poteškoće u funkcionisanju, on uopšte nije radio. Ali moje unutrašnje ja je i dalje postojalo, uprkos svim poznatim zakonima nauke.
Sedam dana lutao sam kroz carstva koja postoje posle smrti
Tokom sedam dana, dok sam ležao u toj komi, moja svest je išla na proputovanje kroz niz carstava, a svako je bilo neobičnije od prethodnog. Bilo je to putovanje izvan fizičkog sveta i ono koje bih do tog trenutka sigurno otpisao kao potpuno nemoguće.
Hiljadama godina, obični ljudi, kao i šamani i mistici, opisivali su kratka, divna iskustva u tim eteričnim carstvima. Nisam prva osoba koja je otkrila da svest postoji izvan tela.
Ono što je jedinstveno u mom slučaju je to što sam ja, koliko naučni zapisi pokazuju, jedina osoba koja je dospela do tih nebeskih dimenzija dok mi je korteks bio potpuno van funkcije, a sve to vreme bio sam prikačen na aparate.
Odnosno, postoje medicinski kartoni za svaki minut moje kome, i nijedan od njih ne pokazuje nikakve indikacije moždane aktivnosti. Drugim rečima, koliko neuronauka može da kaže, moje putovanje nije bilo nešto što se dešava u mojoj glavi.
Puno naučnika ima dosta poteškoća sa ovom izjavom; moje iskustvo podriva ceo njihov sistem verovanja.
Ali jedino mesto gde sam naišao na spremnost da prihvati ono što govorim je crkva, gde se moja priča često poklapa sa očekivanjima ljudi.
Prvo carstvo – kao da sam ukopan u zemlju, ali ima i drugih entiteta
Evo, dakle, šta sam doživeo, evo moje mape neba!
Posle zaslepljujuće glavobolje, kada sam pao u komu, postepeno sam postajao svestan primitivnog, iskonskog stanja u kom sam se osećao kao da sam ukopan u zemlju. To, međutim, nije bila obična zemlja, jer sam svuda oko sebe osećao, a ponekad i čuo i video druge entitete.
Bilo je delimično užasno, delimično utešno i poznato: osećao sam se kao da sam oduvek bio deo ovog iskonskog mraka.
Često me pitaju: „Da li je ovo bio pakao?“, ali mislim da nije – mislim da bi pakao trebalo da bude bar malo interaktivan, a ovo je bilo potpuno pasivno iskustvo.
Zaboravio sam čak i kako je to biti čovek, ali jedan važan deo moje ličnosti je još uvek aktivno radio: ispunjavao me je osećaj radoznalosti. Pitao sam se: „Ko? Šta? Gde?“, ali nikada nije bilo ni naznake odgovora.
Drugo carstvo – sve što postoji na zemlji postoji i na nebu, samo mnogo stvarnije, mnogo intezivnije
Nakon što je prošlo mnogo vremena, iako ne mogu da pretpostavim koliko dugo, svetlost se polako spuštala odozgo, bacajući čudesne niti srebra i zlatnog sjaja.
Bio je to kružni entitet, koji je emitovao prelepu, nebesku muziku koju sam nazvao „Melodija koja se vrti“.
Svetlost se otvorila poput rascepa u tkanini tog grubog carstva, i osetio sam kao da prolazim kroz taj rascep, i dolazim pravo do doline pune bujnog, plodnog zelenila gde su se vodopadi ulivali u bazene sa kristalnom vodom. Bilo je i oblaka, belih, ružičastih oblačića. Izd njih, nebo je bilo bogate plavo-crne boje.
Ovaj svet mi nije bio nejasan. Bio je prodoran, upečatljiv, tako jasno živ, živ kao aroma pržene piletine, blistav kao odsjaj sunčeve svetlosti na metalnoj konstrukciji automobila i zapanjujuć kao udar prve ljubavi.
Savršeno dobro znam koliko suludo zvuči moje izlaganje i razumem one koji to ne mogu da prihvate. Kao i mnoge stvari u životu, zvuči prilično bizarno i nemoguće dok to i sami ne doživite.
Bilo je drveća, polja, životinja i ljudi. Bilo je i vode koja je tekla u rekama ili se spuštala kao kiša. Magle su se dizale sa pulsirajućih površina ovih voda, a ribe su plivale ispod površine.
Kao i zemlja u prethodnom carstvu, voda mi je bila duboko poznata. Kao da su svi najlepši vodeni pejzaži koje sam ikada video na zemlji bili prelepi upravo zato što su me podsećali na ovu živu vodu.
Pogled mi je upravo lutao ka tamo, sa željom da utone u tu vodu, sve dublje i dublje. Ova voda je delovala važnije i čistije od svega što sam ranije iskusio, kao da je nekako bliža svom pravom izvoru.
Stajao sam i divio se okeanima i rekama širom Amerike, od plaža Karoline do potoka zapadne obale, ali odjednom mi se sve to činilo kao da su manje verzije ove vode, kao da su mala braća i sestre ove žive vode.
Ne želim da umanjim lepotu mora, jezera ili oluja kojima sam se divio tokom života. Najjednostavnije je reći da sada sve te vode na Zemlji vidim iz nove perspektive, kao što i sve prirodne lepote vidim na nov način. Na nebu je sve stvarnije, manje impresivno, ali u isto vreme mnogo intenzivnije.
Nebo je ogromno, raznoliko i naseljeno kao što je zemlja… u stvari, beskrajno više. Ali u svoj ovoj ogromnoj raznolikosti, ne postoji onaj osećaj različitosti koji karakteriše naš svet, gde je svaka stvar sama za sebi i nema nikakve direktne veze sa ostalim stvarima oko sebe.
Nebeska muzika i zvuk čiste radosti koji anđeli ne mogu da zadrže u sebi
Shvatio sam da sam sada, kao zrno svesti, nalazim na leptirovom krilu, među pulsirajućim rojevima miliona drugih leptira. Bio sam svedok zadivljujućeg plavo-crnog baršunastog neba ispunjenog bljeskovima zlatne svetlosti i anđeoskim horovima koji su ostavljali svetlucave tragove preko oblaka.
Ti horovi su proizvodili himne i ode, daleko lepše od svega što sam ikada čuo na zemlji. Zvuk je bio kolosalan! Sva moja čula su se pomešala.
Vid i sluh nisu bile odvojene funkcije. Kao da sam mogao da čujem gracioznost i eleganciju stvorenja u vazduhu i da vidim spektakularnu muziku koja je prštala iz njih.
Čak i pre nego što sam počeo da se pitam ko su ili šta su, shvatio sam da su oni stvarali muziku jer nisu mogli da je zadrže u sebi. Bio je to zvuk čiste radosti. Zadržati muziku u sebi za njih je bilo kao kada bi mi napunili pluća vazduhom i više nikada ne bi izdahnuli.
Doživeti tu muziku značilo je pridružiti joj se.
To je bilo jedinstvo neba; čuti zvuk značilo je biti deo njega. Sve je bilo povezano sa svim ostalim, kao beskrajno složene šare na persijskom tepihu ili krilu leptira. I leteo sam na tom tepihu, jahao na tom krilu.
Na kraju je Jezgro, beskrajno crnilo prepuno bezuslovne ljubavi
Iznad neba, postojao je ogroman niz većih univerzuma koje sam nazvao „nadsfera“, i išao sam toliko visoko, sve dok nisam stigao do Jezgra, tog najdubljeg svetilišta Božanskog, beskonačnog crnila, ispunjenog neopisivom, bezuslovnm ljubavlju.
Tamo sam naišao na beskonačno moćno, sveznajuće božanstvo koje sam kasnije nazvao Om, zbog zvuka koji je vibrirao tim carstvom. Tamo sam naučio lekcije o dubini i lepoti koje su potpuno van mojih mogućnosti da objasnim.
Tokom ovog putovanja, imao sam vodiča. Bila je to izuzetno lepa žena koja se prvi put pojavila dok sam jahao, kao ta trunčica svesti, na krilu tog leptira. Nikada ranije nisam video ovu ženu.
Nisam znao ko je ona. Ipak, njeno prisustvo je bilo dovoljno da izleči moje srce, da me učini celim na način za koji nikada nisam znao da je moguć. Njeno lice je bilo nezaboravno. Oči su joj bile tamnoplave, a jagodice visoke.
Lice joj je bilo okruženo pramenovima medenosmeđe kose. Nosila je ogrtač, poput seljačkog, satkan od indigo boje, puderasto plave i pastelnih nijansi narandže i breskve. Kada me je pogledala, osetio sam toliko emocija da je vredelo živeti samo za taj izraz u njenim očima, sve i da mi se nikada ranije nije dogodilo ništa dobro.
To nije bila romantična ljubav. To nije bilo prijateljstvo. To je bilo daleko iznad svih različitih klasifikacija ljubavi koje imamo na zemlji. Nije ni progovorila, a dala mi je do znanja da sam voljen i brižan preko svake mere i da je univerzum veće, bolje i lepše mesto nego što sam ikada mogao da sanjam.
Bio sam nezamenjiv deo celine (kao i svi mi), i sva tuga i strah koje sam ikada proživeo bili su rezultat toga što sam nekako zaboravio ovu najvažniju činjenicu.
Njena poruka je prošla kroz mene kao dašak vetra. Teško je to opisati rečima, ali suština je bila sledeća: „Voljen si i dragocen, dragi, zauvek. Nemaš čega da se plašiš. Ne možeš nigde da pogrešiš“.
To je, dakle, bilo apsolutno predivno iskustvo.
Četiri meseca posle svega dobio sam opipljiv dokaz da je sve bilo stvarno
U međuvremenu, na Zemlji, bio sam u komi sedam dana i nisam pokazivao znake poboljšanja. Doktori su tek počeli da većaju da li da nastave sa veštačkim održavanjem života, kada sam se iznenada osvestio.
Oči su mi se jednostavno otvorile i vratio sam se. Nisam imao sećanja na svoj zemaljski život, ali sam dobro znao gde sam upravo bio. Morao sam ponovo da naučim sve: ko sam, šta sam i gde sam bio.
Danima, pa nedeljama, kao sneg koji je lagano padao, vraćalo se moje staro, zemaljsko znanje. Reči i jezik su se vratili u roku od nekoliko sati i dana. Uz ljubav i nežne podsticaje moje porodice i prijatelja, pojavila su se druga sećanja.
Do osme nedelja, moje prethodno znanje o nauci, uključujući iskustva i znanja koja sam sticao više od dve decenije kao neurohirurg u bolnicama, potpuno se vratilo. Taj komletni oporavak ostaje čudo bez ikakvog objašnjenja savremene medicine.
Ali, ipak, ja sam bio drugačija osoba od one koje sam nekada bila. Stvari koje sam video i doživeo, kada sam napustio svoje telo, nisu izbledele, kao što je to slučaj sa snovima i halucinacijama. One su tu.
Više od svega, proganjala me je ta slika žene koju sam sreo dok sam bio na krilu leptira. A onda, četiri meseca nakon izlaska iz kome, poštom sam dobio sliku.
Kao rezultat mojih ranijih istraživanja i potrage za mojom biološkom porodicom, rođak mi je poslao fotografiju moje sestre Betsi, biološke sestre koju nikada nisam upoznao. Šok zbog prepoznavanja bio je potpun.
To je bilo lice žene na krilu leptira. U trenutku kada sam ovo shvatio, nešto se iskristalisalo u meni. To je bila potvrda koja mi je bila potrebna. Ovo je bio dokaz, bez svake sumnje, o objektivnoj realnosti mog iskustva.
Posle toga sam se vratio u stari, zemaljski svet koji sam napustio kada sam upao u komu, ali sam se vratio kao zaista nova osoba. Bio sam preporođen. Ništa nije izolovano na nebu. Ništa nije otuđeno. Ništa nije isključeno. Sve je jedno.
(Žena)