Sveštenik Stevan Stefanović otkriva da su vernici posebno zabrinuti za vreme crkvenih praznika i svi istu stvar – da li smeju da uključile veš mašinu. U vreme crkvenih praznina uvek se javlja jedna dilema kod svih vernika – hoćemo li navući gnev sveca čiji se dan obeležava ako, na primer, ušijemo ili operemo nešto.
I svako koga pitamo reći će nam da ni slučajno ništa ne radimo na crveno slovo, jer ćemo inače proći loše – svaki posao obiće nam se o glavu. Međutim, da li je crkva zaista propoveda da se na dane slavljenja svetaca ne sme raditi ništa ili je ovo još jedan mit ili čak plod sujeverja.
– Na svaki crkveni praznik bivam pretrpan porukama sa pitanjima da li se za velike praznike sme uključivati veš-mašina ili ne, kaže sveštenik i dodaje:
– Otrovan visokom, salonskom teologijom, kao student smatrao sam da je ovo pitanje potpuno beznačajno i suvišno. Međutim, praksa me je demantovala. Ono što sam pre dvadeset godina nazivao seoskim propovedima, danas su i najčešće teme i mojih beseda.
Sveštenik je zato odlučio da ovaj problem reši jednom za svagda. On svoje izlaganje započinje rečima:
– Ako konsultujemo bilo kog svetitelja tokom duge istorije Crkve, svi će vam reći jednoglasno da za crkvene praznike ne treba raditi. Otkud to? Da li naš Bog blagosilja nered ili mu prija da u njegovu čast ne radimo ništa?
Otac Stevan dalje podseća na četvrtu Božju zapovest u kojoj se navodi: „Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i svrši sve poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvojemu“. Međutim, on objašnjava da da bismo ovo razumeli moramo da shvatimo priču o sedmom danu.
– Sama priča o sedmom danu je jako važna. Naime, sve mere koje danas koristimo su rezultat kosmičkih pojava. Dvadeset četiri časa je period za koji se Zemlja okrene oko svoje ose, mesec je vezan za ciklus Meseca, jedna godina je period koliko je potrebno Zemlji da obiđe pun krug oko Sunca. Sve sem sedmice. Sedmica nema kosmički osnov.
On dalje objašnjava da su kroz vekove ljudi pokušavali da promene ovaj poredak, ali bezuspešno. Sedmica je vreme najlogičnije i najbolje za čovekovo organizovanje rada i odmora.
Objašnjavajući šta sedmica znači u Svetom pismu ukazuje da mnogi zaboravljaju da prvi dan u sedmici ije ponedeljak, nego nedelja. Gospod je sve što postoji stvorio u šest perioda, odnosno šest dana. „Šesti dan počinu od dela svojih“, kaže Sveto pismo.
– Međutim, i ovde postoji važna stvar koju treba istaći. Sedmi dan je subota. Nedelja je prvi dan, dan sunca (eng. sunday), dan svetlosti, prvi dan stvaranja, dan u kom Bog stvara svetlost, kaže on i dodaje:
– Gospod u ovaj dan i vaskrsava, i mi hrišćani danas praznujemo ovaj dan, nedelju, ne jer je to sedmi dan starozavetnih Jevanđelja, već jer je to dan u kome je Gospod vaskrsao, a Vaskrs je ishodišna tačka našeg života i naše vere.
On dalje objašnjava da Gospod nije spavao sedmi dan, već da se u simboličkoj ravni asocira na Veliku subotu, dan u kome je onaj koji je stvorio svet u grobu i počiva.
Kako se hrišćanstvo širilo, tako se oko Crkve okupljalo mnogo ljudi, posebno kada je hrišćanstvo postalo državna relogija. Ljudi su iz raznih razloga i pobuda primali hrišćansku veru, pa je bilo mnogo onih koji nisu bili iskreni, već su ulazili u Crkvu zbog koristi.
Zbog toga vernici počinju da izostaju sa liturgije, a to je bio najveći greh:
– Posledica braka Crkve i države bila je ta da su verni počeli da izostaju sa liturgija, što bukvalno nikada u najranijoj istoriji Crkve od gotovo četiti stotine godina nije bio slučaj. Čak je postojalo pravilo, kanon, da onaj ko propusti 3 nedeljne liturgije i ne pričesti se na njima, biva automatski isključen iz Crkve. Zamislite kada bi danas primenili ovo pravilo, ko bi opstao?
Jedan od najčešćih izgovora što ne dolaze bio je da imaju obaveze:
– Tako se i vizantijsko zakonodavstvo umešalo i donelo državni zakon da je zabranjen svaki rad nedeljom i za vreme praznika. Dakle, reč je o državnom, a ne Crkvenom zakonu. Čak je u odredbi ovog zakona napomenuto da su poljoprivrednici isključeni i oslobođeni od ovog zakona, te da ne podležu kaznama, jer postoje poslovi koji oni moraju da obavljaju nevezano za praznike, npr. skupljanje sena.
I tako je nastala zabrana da se na crveno slovo ne radi. Otac Stevan kaže da ga naš narod danas podseća na starozavetne Jevreje:
– Danas, mene moj narod neodoljivo podseća na starozavetne Jevreje, koji su stalno prozivali Hrista zašto radi u subotu i time konstantno krši Četvrtu Božju zapovest. Danas, Srbi ne znaju ko je Sveti Ilija, kad je živeo, zašto se slavi i praznuje, ali znaju da se za praznik ne radi. Sve ostale dimenzije praznika smo zaboravili osim ove, zaključuje sveštenik.
Dakle, greh nije raditi, već ne doći na liturgiju, jer smo tako sve ostalo stavili ispred vere.
Dakle perite kada je crveno slovo slobodno, ne perete na ruke, pere mašina, vaše je da dođete u Crkvu i pričestiti se, po tome se poznaje da smo hrišćani. Postavivši bilo koji prioritet van Crkve, promašili smo naše naznačenje.,a liturgiju, jer smo tako sve ostalo stavili ispred vere, piše Espreso.
(Žena)