Izgleda da se iza priča sa kojima smo odrastali i za koje smo mislili da su najlepše dečije bajke, zapravo krije mračnija istina. Neke od takvih su svakako bajke pisca Luisa Kerola “Alisa u zemlji čuda”, i “Alisa s one stane ogledala”, koje su mnogo puta adaptirane i svaki put prikazivane kao neodoljive i preporučene najmlađima, iako neki sada smatraju da su to u stvari knjige za odrasle.
Pisac je zapravo lik Alise stvorio inpirisan stvarnom devojčicom, Alis Lidel, koju je upoznao kada je imala tri godine, dok je sam Luis Kerol, čije pravo ime je Čarls Dodžson, imao tada 24 godine i studirao je matematiku, dok je veliku ljubav imao i prema fotografili, a najviše je voleo, kako se saznaje, da fotografiše decu. Kako su se na nekim njegovim fotografijama neretko nalazile i devojčice bez odeće, za njega se pričalo da je kontroverzan, kao i prikriveni pedofil, iako takve tvrdnje do danas nisu dokazane.
Nakon što je upoznao junakinju svoje priče kada je Alis sa njenim sestrama i porodicom fotogradisao u bašti, pošto ga je njen otac za to pozvao, ubrzo potom počela je da mu se u glavi stvara čudna priča o Alisi u zemlji čuda. Naime, prilikom jedne vožnje brodom u julu 1862. godine, on je Alis i njenim sestrama, Idit i Lorin, ispričao priči punu neobičnih likova, dok je kao glavnog junaka izabrao desetogodišnju Alis.
Iako ovo svakako nije bio prvi put da mladi student priča priče malim devojčicama, izgleda da im se ova posebno svidela, pa je sama Alis zamolila Luisa da istu zapiše, što je i uradio, a onda joj je, dve godine kasnije, za Božić poklonio roman, ukrašen ilustracijama, jer mu je Alis tada uveliko postala miljenica.
Njihov odnos je postao predmet mnogih intriga
Mnogi naučnici se slažu da je gajio osećanja prema Alis, ali se veoma trudio da ih potisne. Čitajući njegove dnevnike, jasno je da su dani u kojima je viđao Alisu bili mnogo emotivniji za njega. Često bi gubio san. Tokom intervjua, praunuka Alis Lidel, Vanesa Tejt, rekla je: „Mislim da je bio zaljubljen u nju, ali ne mislim da bi to sebi priznao.” Obzirom na to da je Dodžson uvek bio u društvu njene dadilje ili roditelja kada ju je viđao malo je verovatno da se nešto neprikladno zaista dogodilo.
Ipak, i ovom neobičnom prijateljstvu je došao kraj 1863. godine, kada je došlo do razdora, prema rečima nekih biografa, nakon što je Dodžson izrazio želju da oženi tada 11 godina staru devojčicu, dok su drugi nagađali da se u njega zaljubila Alisina starija sestra Lorina, pa su ga roditelji oterali kako bi se izbegao skandal. Iako je već sledeće godine došlo do pomirenja porodice sa piscem, nikada mu više nije bilo dozvoljeno da se druži sa decom.
Međutim, izgleda da se do nekih novih dokaza “nedavno” došlo kada se pre nekoliko godina pojavilo Dodžsonovo pismo, naslovljeno na “dragu gospođicu Lidel”, napisano samo tri godine pre Alisine udaje, u kom je odgovarao na komentare upućene njemu, između “gospođice Lidel” i njene prijateljice, koje mu je prenela treća osoba, a u kome objašnjava i ističe kako su njegove reči, kako voli decu, pogrešno shvaćene.
Bajka zapravo nije namenjena deci
Kada je o drugoj varijanti intriga vezanih za ovu bajku reč, a prema kojoj ona uopšte nije za decu, jer njena tematika zapravo odgovara odraslima, stoji to da se prvobitno nevini elementi sada često koriste kao reference na supstance koje menjaju svest: gusenica koja puši lulu, pečurke, sleđenje belog zeca.
Tako je 1971. godine edukativni film američke vlade, Radoznala Alisa, opisao likove iz Zemlje čuda kao različite tipove zavisnika od narkotika: gusenica je bila navučena na travu, Martovski zec na amfetamine, puh na barbiturate. Namera je bila da se od ove aktivnosti odvrate deca, ali je ipak to sa sobom povuklo i nagađanja o pravom licu poznate bajke, te da li je ono zaista namenjeno deci, ili se iza toga krije nešto drugo.
Nisu, međutim, ni sve Alise iz tog perioda bile vesele – ilustracije Pitera Blejka iz 1970. godine možda su prepune živopisnog cveća i šara, ali je njihovo sveukupno raspoloženje sumorno. Alisa tugaljivo zuri u posmatrača, Ludi šeširdžija deluje samosažaljivo u zatvoru. Uprkos njihovim bojama, deluju kao da su izašle iz sveta neobične BBC-jeve adaptacije u režiji Džonatana Milera iz 1966. godine.
– Zemlja čuda uvek je moćna metafora ili ideja sa kojom može nešto da se radi. Knjiga ima toliko fenomenalno mnogo ideja i koncepata u sebi, a ipak ostavlja prostora i za novu kreativnost – objasnila je jedna kustoskinja kako vidi ovo delo Luisa Kerola koje i dan danas ne prestaje da bude u centru pažnje.
(Žena)