O maestralnim bravurama Miodraga Petrovića Čkalje se i danas govori, a kad se ugase reflektori njegov život je bio daleko od glamura i sjaja. Naproativ, glumac je ceo život proveo u bedi, od najranijeg detinjstva do poslednjih dana.
Pred kraj života je bio ogorčen zbog toga kako živi, a u svom poslednjem intervjuu koji je dao za javnost, govorio je i svojoj penziji.
“Živeo sam u najsiromašnijoj ulici”
Gostujući u emisiji “Veče sa zvezdama” 1993. godine na pitanje zašto je odabrao komediju kao svoj poziv odgovorio je da bi ljudima koji žive loše pružio osmeh.
– Odrastao sam u Kruševcu u Balšićevoj ulici. To je bila najsiromašnija ulica u Kruševcu.Tu sam ja živeo. Tu nije bilo svetla, patosa, nije bilo ničega. To je bila teška sirotinja, koja je možda danas jela, sutra neće, a možda ni prekosutra neće.
Ispred svake kuće je bila klupa, na kojoj smo mi sedeli i šalili se.
Tu se ne priča kako je dan bio težak, kako se mučimo, kako je neko tek sad došao sa posla. Ne! Samo su se šalili. Tim ljudima je bilo potrebno smeha, malo radosti da zaborave muku – rekao je glumac u emisiji.
Iz bede u bedu
Iako se zlatnim slovima upisao u istoriju domaće kinematografije, ovaj umetnik bio je gotovo zaboravljen kada je otišao u penziju, a u jednom od poslednjih intervjua govorio je o svojim penzionerskim danima i bedi u kojoj je živeo.
Kao počasni predsednik Jagodine bio je “na vlasti” sedam dana, dalekih sedamdesetih godina. U znak zahvalnosti što je igrao Jovanču Mičića, dobio je veliki ključ vrata grada i štap turskog gospodara koji je prilikom primopredaje Jagodine ovaj predao srpskom kmetu pre 600 godina.
Tada se okupilo više od 10.000 ljudi, koje, kako Miodrag Petrović u šali naglašava, niko na to nije terao. Rado se odazvao pozivu na razgovor.
Došao je u restoran Banja na uglu Resavske ulice (Generala Ždanova) i Miloša Pocerca, u čijoj blizini stanuje.
Uvek tuda prolazi kad ide po hleb, ali nikada nije ušao unutra, jer mu to kućni budžet ne dozvoljava. Ispijajući polako limunadu (na račun restorana, zato što je Čkalja, kako rekoše, svojim dolaskom učinio čast i doneo radost) započinjemo razgovor.
Družite li se s nekim?
– Uglavnom sa komšilukom i ljudima sa kojima sam nekad studirao na Veterinarskom fakultetu, gde, zbog nemaštine, nisam diplomirao. Nekada, kada sam došao iz Kruševca, družio sam se sa puno školskih drugova koji su otuda došli u Beograd. Uglavnom su to bili ljudi iz policije ili na rukovodećim funkcijama u preduzećima. Otkad su saznali da nisam na strani vlasti, zaboravili su moj broj telefona.
A s glumcima?
– Nemam s kim. Sve je to pomrlo. Moj kum Guta Dobričanin je umro, cela plejada onih iz nekog mog sveta. Eto, poslednji iz tog kruga bio je Nikola Milić.
Prepoznaju ga i mladi. Negde na pola razgovora u restoran ulaze tri mladića. Videvši Čkalju, zaustavljaju se. Jedan od njih mu prilazi i, uz širok osmeh i izvinjenje, kaže: “Molim Vas, dozvolite samo da Vas pozdravim, legendo naša. Hoćete li nešto da popijete?” – Ne, hvala, već pijemo limunadu i uhvatilo nas je. Druga bi nas načisto sredila – zahvaljuje sagovornik NT u svom starom, dobro poznatom stilu.
Nema Vas na najgledanijim televizijama?
– Kojim televizijama? Televizije nema. To je skup ljudi koje ja nikad u životu nisam video. Ne znam odakle su dovedeni, šta tu traže. I ja neću da radim za srpsku televiziju, televiziju vlasti. A drugih nema. Zbog toga i nisam u najgledanijim televizijskim emisijama, jer nemam izbor. A humorističkih serija odavno nema. Čuo sam da emituju neke meksikanske, verovatno su za neke to prave stvari.
Da li dobijate novac od repriza?
– Znate, imam ogromnu hrpu koverata sa dopisima kojima me uredno iz RTS obaveštavaju: ide repriza serije te i te. Imali ste toliko i toliko epizoda u trajanju od toliko i toliko minuta. Vaš reprizni minut košta toliko i toliko. Treba da primite 50.000 dinara.
I da li ste dobili honorar?
– Ni dinara nikada nisam dobio. Samo uredno pišu obaveštenja. Čisto iživljavanje. Ja sam za njih otpisan, čovek koji ne postoji. A koverte skupljam da neko jednog dana vidi kako je RTS ažurna.
Nema Vas ni u pozorištu?
– Kom pozorištu? U ovoj tamnici nema pozorišta. Ako neko u ovoj zemlji misli da pozorište postoji, taj se ljuto vara. To što se danas naziva Narodnim pozorištem, Ateljeom 212, Beogradskim dramskim, to su sve koještarije. Tamo je beda i jad. Gola improvizacija u stilu – daj da preživimo. Uzimaju neku crkavicu kao prosjaci. A ćute, niko nema smelosti da se glasno usprotivi.
Zašto ste ogorčeni?
– Imam 76 godina i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno. Eto, moj sin nema posla godinama. Unuka Jovana ima 28 godina i pre četiri godine završila je pozorišnu akademiju. Izrazit je talenat, druga Ljubinka Bobić.
Međutim, ne može da se zaposli. Prekjuče su joj otvoreno rekli u jednom pozorištu, nije bitno kom, da neće da je prime iz političkih razloga. A ona je treća generacija glumaca u jednoj kući. Svuda u svetu takvi ljudi imaju ogroman publicitet.
A kod nas tri generacije, i nijedna ne radi. Ja ne radim svoj posao, moj sin takođe, unuka Jovana, a ni druga unuka Milena, koja je završila muzičku akademiju i specijalizirala muzikologiju.
Skupili smo pare da polaze neke dodatne ispite na muzičkoj akademiji u Londonu. Tamo su bili oduševljeni njome i nedavno su je obavestili da joj besplatno plaćaju koledž, ali da se sama pobrine za stan i hranu. Ništa od toga neće biti.
Snaja jedina radi, anesteziolog je u KBC Srbije, i njih četvoro žive od njene plate. A ja sa 23000 dinara penzije ne mogu da pomognem. Dok platim sve dažbine državi, jer sam tako naučen, ne ostaje gotovo ništa.
Tužno je reći, nove cipele nisam kupio dvadesetak godina, ali to nije važno. Važno je da mojim unukama nemam da dam za koka-kolu kad izađu u kafić.
(Kurir)