Smrt bliske osobe jedna je od najtežih stvari koje nam se događaju. Ipak, to je deo prirodnog procesa koji je neminovan, te se s njim moramo pomiriti. Međutim, kada nam se desi smrtni slučaj, emocionalni šok je prevelik da bismo trezveno razmišljali, pa se susrećemo s raznim pitanjima na koja često nemamo odgovor.
Jedno od takvih pitanja koje muči mnoge nakon gubitka voljene osobe je šta raditi sa stvarima pokojnika. Od davnina ljudi su verovali da odeća mrtvih počinje da „zrači mrtvu energiju“, što loše utiče na žive, pa su sve lične stvari pokojnika spaljivali.
Mnogi ljudi misle da ako su imali topao odnos sa preminulom osobom, onda njene stvari mogu da nose kao uspomenu, dok će u raju pokojnik biti zadovoljan što njegove stvari nastavljaju da žive, a ne bacaju se u smeće.
Crkva, naprotiv, smatra da stvari pokojnika treba podeliti siromasima i siromašnima, da se stvarima da drugi život, pa da se oni zauzvrat mole za dušu pokojnika. Uvreženo je mišljenje da se stvari pokojnika ne mogu oblačiti i deliti pre 40 dana od smrti.
To se objašnjava činjenicom da vremenom energija slabi, kao i time da do 40. dana, prema hrišćanskim kanonima, duša još uvek nije napustila svet živih i preselila se u večito carstvo, piše Alo.
Pomenuto mišljenje nije ništa drugo do sujeverje! Evo šta sveštenik kaže o njemu:
– To verovanje je sugerisao sam đavo. Naprotiv, treba činiti dobra dela u ime umrlog: davati priloge u manastir, u crkvu nositi crno vino (za Svete Tajne), brašno (za prosfore), vosak (za sveće), davati stvari umrloga kao milostinju, kupovati pravoslavne knjige (i deliti ih vernicima) do četrdesetog dana, a ne posle.
– Kada treba da se založiš za osuđenog – do suđenja ili posle suđenja? Tako i ovde: duša prolazi kroz mitarstva, sudi joj se, treba se založiti za nju, moliti se i činiti dela milosrdna, a ljudi to ne čine – zaključio je sveštenik.
(Žena Blic)