Iako su žene koje svoju decu daju na usvajanje često meta oštrih kritika i osuda, Amerikanka Bler Džonson rešila je da progovori o tome zašto je svoju ćerku, koja je danas u svojim 20-im, ostavila nakon što ju je rodila. Bler je za portal “Love What Matters” napisala esej o svom iskustvu maloletničke trudnoće, te procesu usvajanja i odnosu koji danas ima sa ćerkom.
Njen esej prenosimo u celosti.
Na Dan zaljubljenih 2003. godine moja baka se udala za Džima, svog trećeg muža. Nije mi se dopadao i bila sam protiv njega otkako se prvi put pojavio u našim životima. Nisam želela da ga volim i osećala sam se kao da je zamena za dedu, što jednostavno nije bilo moguće. Vremenom sam počela da ga poštujem i on me je kasnije naučio da vozim.
Ali, te 2003. tek sam počela da ga prihvatam. Moja majka, moja sestra i ja smo iznajmile auto i krenule smo na venčanje. Puštale smo muziku na radiu, uključujući i muziku ziz filma “Sveet Home Alabama”, mog omiljenog u tom trenutku. Otprilike dve nedelje kasnije, bila sam u spavaćoj sobi svojih roditelja i priznala sam im ogromnu tajnu koju sam čuvala, onu koja će zauvek promeniti naše živote. Bila sam trudna.
Bili su ljuti. Bili su šokirani. Razočarani. Ovo nisu očekivali od mene. Zar nisam znala bolje od toga? Nakon što je početni talas šoka prošao, moj tata je odlučio da treba da abortiram. Tako da me je sledećeg jutra mama odvela u bolnicu. Sećam se da smo usput svratili u restoran brze hrane. Sećam se da je zgrada bolnice bila u lošem stanju i da je bila u lošem delu grada.
Na pregledu su mi saopštili da je trudnoća odmakla predaleko i da ću morati da rodim bebu. Rekli su mi da ću se poroditi početkom maja, kada je takođe i rođendan moje mame. Moja tata je bio još više uznemiren, ali je izjavio da ću morati da dam bebu na usvajanje. A kada sam se usudila da progovorim, pogledao me je i povikao: “Stvarno si u stanju da ovu porodicu i mene dovedeš u situaciju da imamo bebu koja plače? Toliko si sebična.”
Tako je moja mama završila u dnevnoj sobi, listajući telefonski imenik i pozivajući agencije za usvajanje. Nažalost, sve ove agencije su bile više usmerene na pomoć roditeljima koji se nadaju da će usvojiti decu, a ne na pomoć deci da se smeste u nove porodice. Posle mnogo poziva, spomenula sam da mi je bivša učiteljica rekla da razmišlja o tome da usvoji dete sledeće godine.
Možda bismo mogli da je kontaktiramo? Moj tata joj je ubrzo ostavio nejasnu govornu poruku na njen broj u školi, a kada nas je pozvala, prvo je pitala da li sam ja dobro. Moj tata je rekao da jesam, a potom je objasnio da sam trudna i da li su možda ona i njen muž zainteresovani da usvoje bebu koju ću roditi.
U naredna tri dana sve je bilo dogovoreno i ostalo je samo da pozovu advokata (što su i učinili). Počela sam sa prenatalnom negom. Proslavila sam svoj 16. rođendan, trudna. Prestala sam da radim. Moja trudnoća je bila ogromna tajna i pošto sam se tada školovala kod kuće, niko nije primetio da boravim u kući više nego do tada.
Moja mama se stidela, ali me je vozila na sve preglede, pomagala mi je da izaberem odeću u prodavnici za trudnice i vodila je računa o tome da jedem što više kada je doktor zabrinuto rekao da se nisam dovoljno ugojila. Bila sam mršava i beba je bila mala, a čak i na dan kada sam se porađala, u bolnici su mi rekli da ću imati sreće ako se beba rodi sa 2, 5 kilograma.
Na kraju je “K” rođena dve i po nedelje posle predviđenog termina. Bila je savršeno zdrava, sa 3, 8 kilograma. U bolnici smo ostali nekoliko noći, a onda smo otpušteni iz bolnice. Odlučila sam da ja budem ta koja će je izvesti iz bolnice. Pročitala sam da napuštanje bolnice praznih ruku dok druge mame drže svoje bebe u naručju može da bude veoma teško.
Zato sam je ja držala dok su me izvodili iz bolnice, moja mama i usvojiteljica su bile pored mene. A potom sam je predala njenom novom ocu, gledala sam kako je ušuškavaju i kako je odvoze dok mi je njena nova mama mahala sa zadnjeg sedišta. Otišli smo do maminog auta i vratile smo se kući.
Bila sam umorna. Bila sam tužna. Koristila sam listove kupusa da bih smanjila mleko koje je dolazilo u moje grudi. Ožiljak od carskog reza me je boleo i bilo mi je teško da se mnogo krećem. Sećam se da sam bila zahvalna što je “K” otišla kući sa nekim ko je mogao da se brine o njoj i pitala sam se kako se majke brinu o novorođenčadima dok se oporavljaju od carskog reza.
Imala sam toliko mnogo emocija. Oplakivala sam njen gubitak. Gledala sam kako mi stižu mejlovi i nadala sam se da će mi stići neki od bebine nove mame. Bila sam ljuta na svoje roditelje, ljuta na bebinog biološkog oca. Nekim danima mi je nedostajao, drugim danima mi je bilo drago što sam dovoljno jaka da krenem napred bez njega.
Tog leta 2003. godine pokušala sam da budem normalna tinejdžerka. Dosta sam volontirala, poljubila se sa slatkim dečkom, ponovo se upisala u javnu školu, otišla sam na kampovanje, itd. Nedavno sam pročitala gomilu starih zapisa iz tog vremena.
Najinteresantnije je što sam pisala kako sam tužna jer ću po planu usvajanja moći da viđam “K” samo nekoliko puta godišnje, ali me je tada jedan drag prijatelj tešio rečima da ću možda jednog dana moći da je viđam svakog drugog vikenda. Nisam mu verovala.
Ali upravo se to dogodilo!
Bilo mi je teško da se zbližim sa “K” kada je bila mala. Postojala je nevidljiva linija koju nisam smela da pređem, i zbog te linije – nisam bila baš emotivno dostupna. Nisam želela da bilo ko pomisli da pokušavam da joj budem roditelj, jer to nije bila moja uloga. Bila sam iskreno zabrinuta da će između nas dve uvek postojati emocionalna distanca. Ponekad se bojim da ćemo se vratiti na to stanje, ali trenutno – mislim da su stvari bolje nego ikada.
Razgovaramo, pišemo i družimo se. Ona ide sa mnom na moje sastanke sa izviđačima i pomaže mi da se prepirem sa mojim ćerkicama koje su u vrtiću. Nudi se da čuva svoju mlađu braću i sestre, ponekad zato što joj nedostaju, ali ponekad samo da bih ja mogla da se odmorim.
Idemo zajedno u kupovinu, ručamo, ponekad ona dođe u moju kancelariju na nekoliko sati, vodim je na trening klizanja, vodim nju i njene drugarice kući sa klizališta, a moj broj je ostavljen kao njen hitan kontakt u školi.
Obično ide sa mnom i mojim društvom na piknike i uvek je predstavljam kao svoju ćerku. Moj brat je preuzeo ulogu ujaka, i “K” zna da može da računa na njega ili njegovu devojku za sve što joj treba. Moj bivši muž je takođe tu za nju, služi joj kao dodatni tata, iako ona nije njegova ni zakonski ni biološki, a i on i njegova žena je vole.
Njena mama je danas jedna od mojih najdražih prijateljica. Obe volimo našu devojku i često se setim izreke da je potrebno cela zajednica ljudi da bi se odgajilo dete. Čuvamo jedna drugoj leđa i kao majke i kao prijateljice, i znam da mogu da računam na nju za sve što mi treba. Izuzetno sam srećna što imam obe ove divne žene u svom životu i u životima moje mlađe dece.
Kada sam imala godina koliko “K” ima danas, bila sam “dobra devojka”, ali sam bila i veoma nesigurna. Mislila sam da sam debela i ružna, mislila sam da ću umreti pre nego što me ikada iko poljubi. Mislila sam da se neću dopadati dečacima. Bila sam glupa. Sve ove stvari su me dovele do toga da sam zatrudnela sa 15 godina, a rodila bebu sa 16 godina. Ne žalim za tim danima, jer nam je to donelo “K”, ali definitivno želim da nju zaštitim od takvih iskustava. Putovanje kroz njene tinejdžerske godine bila je avantura, pogotovo zato što vidim toliko sebe u njoj.
Bilo je vremena kada sam mislila da ću izabrati “zatvoreno” usvajanje, jer bi mi bilo lakše. Ali nakon što sam istražila celu temu, odlučila sam se na “otvoreno” usvajanje, jer sam želela da budem sigurna da će “K” uvek znati da ju je njena rođena majka volela i želela. Pomoglo je to što su njeni roditelji bili velika podrška, posebno njena mama.
Podsticala je otvoreno usvajanje kako bismo održali prijateljstvo koje smo razvili tokom vremena, a takođe i zato što je verovala da je to u najboljem interesu svih nas. Sada smo zbog “K” zauvek spojeni kao porodica. Večno sam zahvalna što me roditelji moje “K” vole skoro isto koliko i nju!
Imamo pomalo nekonvencionalnu porodicu, ali ne bih volela da je drugačije.
“K”, volim te, devojko. Ti si moje srce. Prelepa si, spolja i iznutra. Divim se tvojoj snazi i upornosti, tvojoj sposobnosti da istraješ u teškim vremenima i tome koliko duboko umeš da voliš. Hvala ti što si uspostavila lepu vezu sa svojim mlađim bratom i sestrom i što si uvek htela da se nađemo na pola puta kako bi poradile na našoj vezi. Tako sam ponosna na tebe i divnu mladu ženu koja si postala. Radujem se svim avanturama koje nas čekaju u životu.
(Žena Blic)