Za dva dana, drugog avgusta, obeležiće se 100 godina od rođenja akademika Vladete Jerotića. Neuropsihijatar, filozof i književnik umro je pre šest godina, u svom rodnom Beogradu. Njegove reči o raznim životnim temama snažna su inspiracija velikom broju ljudi koji u tome pronalaze korisne smernice za važne životne odluke.
Vladeta Jerotić je sebe u svojoj autobiografiji napisao da je bio nemiran, živahan i neposlušan dečak. Voleo je sport i da odlazi u bioskop, u školi su ga najviše zanimali veronauka i istorija. Želeo da je da upiše Teološki ili Filozofski fakultet, ali se pred kjraj srednje škole zaintreseovao za medicinu. To se desilo nakon što je njegovom prijatelju iznenada dijagnostikovana šizofrenija.
Diplomirao je na Medicinskom fakultetu 1951. Kasnije je specijalizovao psihoterapiju u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, ostavio je iza sebe brojna dela iz oblasti psihoanalize, psihoterapije, sociologije, filozofije, socijalne politike, teologije i filozofije hrišćanstva, ali i drugih religija. Nekoliko decenija radio je kao načelnik Psihoterapeutskog odeljenja u bolnici “Dr Dragiša Mišović”. Predavo je psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu.
Kao član Udruženja književnika Srbije, član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti, objavio je niz dela iz oblasti psihoanalize, psihoterapije, religije i filozofije. Održao je brojna predavanja koja su iznova i iznova izazivala veliko interesovanje poštovalaca njegovih reči. Vladeta Jerotić je uspeo u jednoj retkoj misiji, da ujedini neistomišljenike, jer se svi slažu da je istinski erudita.
Poznanstvo sa udatom ženom
Za čuvenog Jerotića vezuje se i poznanstvu sa udatom ženom o čemu je rekao sledeće: “Posle jedne ozbiljnije povrede oka i moga prvog „ozbiljnog“ zaljubljivanja u jednu udatu ženu, oftalmologa, koja me je divno lečila i izlečila, odlučio sam da studiram medicinu (za koju je, istina, moj otac, odavno, „navijao“.
Odnos je ostao na prijateljstvu, ali ga je ta zaljubljenost inspirisala da razmišlja o ljubavi, vernosti i ljudskoj sudbini, otkrili su ljudi koji su bili bliski sa njim. Platonska veza motivisala ga je da se bavi istraživanjima, a kasnije mu je motivacija i podrška postala supruga Jelena, koja je preminula 15 godina pre njegove smrti.
Jerotić se nakon odlaska supruge više nije ženio. O braku je ovako govorio. “Brak je doživotni izazov partnerima! Potrebno je paralelno samopopravljanje. Ne gubimo ipak nadu. Bračna psihološka savetovališta imaju danas pune ruke posla i često uspešno obavljaju svoj plemeniti, stručni i duhovni zadatak. Sve se može u životu popraviti zalečiti ili izlečiti zašto ne onda i neki brak, pod uslovom da se u njemu nisu ugasili plamičci ljubavi, odnosno duhovnosti”, napisao je Jerotić u knjizi “Uzgredna razmišljanja
Napomenuo je: “Citiraću Majndorfa koji kaže da monogamna zajednica muškarca i žene zasnovana na večnoj ljubavi postoji samo kao ideal. Zbog toga svako treba da neguje brak. Nije lako sačuvati ljubav. I nije isto u pedesetim kao kada ste imali dvadeset godina. Razvijajte se. Negujmo brak što duže. Šta ćemo bez braka? Trećina Evropljana neće brak, a zašto mladi neće? Zato što su imali loš primer roditelja. Najbolji je negovati ga da doživite zlatnu svadbu.
U braku postoje četiri nivoa komunikacije između partnera: duhovni, intelektualni, emotivni i fizički. Za dobar brak, bar dva bi trebalo da funkcionišu. Kad popusti jedan ili dva, treba raditi na ostalim.
Razvijajte se, dopunjujte se, prosvećujte se. Rastite! Radite na individuaciji. Jedan moj pacijent mi je posle duge psihoterapije ovako rekao: “Vi se, doktore, zaista mnogo trudite, ali ja ne mogu da se promenim”’ Nemojte to da kažete, nikako! Duh nikada nije star i uvek je sposoban za promene. To je, zapravo, zadatost čovekovog bića.
Deca ne učvršćuju brak. Tamo gde je dobar brak može postati još bolji sa decom. Tamo gde nije dobar, postaje još gori. Stabilni brakovi su stabilni bez obzira na to koliko dece ima. Znači, dete je upravo onakvo kakav je brak”.
O razvodu u knjizi “Uzgredna razmišljanja” Jerotić je napomenuo sledeće: “Uporno svesno ili nesvesno potcenjuje žene, što je naročito česta pojava u balkanskoj, srpskoj sredini. Za ovakve muževe, žena se ceni dok može da rađa, dok može da se se brine o deci i kući, dok potpuno služi mužu u svim njegovim zahtevima, dok je mentalno i fizički zdrava.
Muž koji je potekao iz oštećene sopstvene porodice, iz rastavljenog braka roditelja (jedan od roditelja bio je alkoholičar, psihički promenjen na različite patološke načine i tako dalje) nesvesno prenosi doživljenu traumu iz detinjstva na svoj brak, i to ponašajući se slično bolesnom roditelju.
Muž zbog nerešene, a nesvesne Edipove situacije iz sopstvene porodice, prenosi sa majke patologiju odnosa na ženu i tako joj se sveti. Tip Don Žuana, on se nekada prema ženi ponaša pasivno ili ravnodušno kako bi izbegao sukobe.
Iz različiith razloga neuspeo prvi brak, posebno rani brak, zamenjuje se uspešnim i trajnim drugim brakom. Muž ili žena koju su sazreli, dolaze do uspešne individuacije, pa traže zrelijeg partnera u drugom braku. Ako žena nije sazrela u toku braka, a muž jeste ili obrnuto, zreli partner nema više potrebe za simbiozom, otuda separacija ili razvod”.
(Žena)