Aleksandra Stijelja imala je samo tri i po godine kada je u „Oluji“ ostala bez oca i dede, a potom i bez majke, koja je preminula posle porođaja. Rođena je u Benkovcu i prve tri godine života provela je u selu Zagrad, a i danas pamti slike i tragediju koje je doživela.
Rođena je u Benkovcu, a nakon zločinačke operacije „Oluja“ ostaje bez oba roditelja i dede. Njen stariji brat, koji je tada imao osam godina, ona i baka stigli su u Ilok, dok joj je majka primljena u bolnicu u Novom Sadu.
– Sećam se da je tata došao kući, obuo mi patike, vezao pertle i rekao mami da spakuje samo najnužnije stvari i da moramo da bežimo. Mamu Vedranu, baku Savu, po kojoj je moj brat dobio ime, i mene smestili su u kamion sa ciradom, a nedaleko iza nas u koloni u belom mercedesu bili su moj otac Mirko i deda Branko – priseća se sa suzama u očima Aleksandra.
Sledeća scena koje se seća jeste prelet aviona preko kolone na Petrovačkoj cesti, koji su u povratku bombardovali kolonu izbeglica. Bio je 7. avgust 1995.
– Zagrmelo je i zatutnjalo, kamion se zatresao kada je nedaleko od nas pala bomba. Žene su vrištale, mama, koja je u tom trenutku bila u devetom mesecu trudnoće, bila je krvava jer ju je geler pogodio u ruku, istu onu kojom me je sekund ranije grlila, pokušavajući da me zaštiti. Brat je bio obliven krvlju, kao i baka – priseća se Aleksandra.
Kada su je izneli iz kamiona, videla je stravičnu sliku
– Videla sam tatin auto koji je goreo zajedno sa njim i dekom. Baka je vrištala na sav glas, mama je pokušavala da me skloni da ne gledam, nastao je opšti metež. Tada, kao dete, nisam shvatila šta se dogodilo, ali danas znam koliko je bilo teško mojoj baki, kojoj su pred očima u najstrašnijim mukama umirali sin i muž.
Aleksandri je povređena leva šaka, brat je imao lakše ozlede glave, pa su prebačeni u bolnicu u Srbiji, a odatle je sa mamom i bratom otišla kod ujaka Nikole, u Barajevo kod Beograda. Nažalost, to nije bio kraj tragedijama malene devojčice.
– Krajem avgusta mama je otišla u novosadsko porodilište i 29. avgusta na svet je došla moja sestrica Tanja. Porođaj je prošao u najboljem redu, međutim, mama je pala u komu i dva dana kasnije preminula. Lekari nikada nisu uspeli da objasne šta joj se dogodilo. Iskreno, mislim da je njoj puklo srce od tuge za tatom – kaže Aleksandra.
Udala se pre dve godine i sa suprugom živi u Ovči, brat ima svoju porodicu i dvoje dece i živi u Beogradu, dok je najmlađa sestra Tanja već dve godine u Beču.
– Godinama i najbliži prijatelji nisu znali za moju tragediju jer nisam želela sažalenje. Moj brat Sava, iako je pet godina stariji, tvrdi da se ničega ne seća, a ja pričam o svejmu što nam se dogodilo na Petrovačkoj cesti. Nemam razloga da bilo šta krijem, nikome ništa nismo učinili, nikoga ni tada ni sada ne mrzimo, ali ne želim da se zaboravi tragedija kroz koju je prošla moja i mnoge druge porodice koje je „Oluja“ zauvek oterala sa vekovnih ognjišta.
Sandalica me čekala u zavičaju
– Obilazila sam dvorište stare kuće s tetkom, mnogo smo pričale i u jednom trenutku sam našla zaturenu prašnjavu staru sandalicu. Nisam mogla da verujem kad sam je uzela u ruke. Tetka me je pogledala i samo je rekla da me je sandalica čekala da se vratim kući. Ponela sam je za uspomenu u Beograd – ispričala je Aleksandra.
Tata sahranjen posle osam godina
Posmrtni ostaci njenog oca i deke pronađeni su posle sedam godina na istom mestu na kom su poginuli, a pored puta je stajao i izgoreli automobil.
– Moja baka je 2002. uspela da nađe posmrtne ostatke tate i deke. Uradila je DNK analizu da bi bila sigurna da tu oni, a potom su sahranjeni pored mame na barajevskom groblju. Brat i ja smo ostali kod ujaka, a baka je živela u Novom Sadu sa tetkom i često nas je zvala telefonom. Sećam se da je uvek plakala čim mi začuje glas, mislim da nije prestajala da plače sve dok nije umrla pre deset godina – kaže uz tihi uzdah Aleksandra.
Tuđi ljudi u našoj kući
Aleksandra se pre dve godine udala i sa suprugom prošlog leta radila u Poreču. Po povratku smogla je snage da ode u rodno selo Zagrad kod Benkovca.
– Kuću u kojoj smo živeli moj stric je prodao pre skoro 20 godina i nestao bez traga i glasa. Sad tu žive neki drugi ljudi. U staroj kući nedaleko odatle danas živi moja tetka. Nisam ulazila u našu kuću, ali je dvorište ostalo isto, baš onako kako ga pamtim iz ranog detinjstva.
Nedostaju mi roditelji
– Prijatelji me često pitaju kako sam uspela da preživim sve te tragedije i ostanem normalna. Ne znam, bila sam dete, pa sam to drugačije doživela. Ujak se zaista potrudio da nam pruži dom pun ljubavi, nikada nismo imali ni najmanji problem. U Barajevu sam kroz vrtić i školovanje stekla prijatelje za ceo život. Što sam starija, roditelji mi sve više nedostaju, posebno kad su porodična slavlja, kad sam se udavala…
(Kurir / Telegraf)